А. Тресић-Павичић - На Душановом мосту

А. Тресић Павичић

На Душановом мосту

Одавно тако, као јутрос, п’јетли

Веселом слутњом и радосним гласом

Не поздравише зору и дан св’етли.

Одавно зора тако живим јасом

Злаћана св’јетла не обоји Шару,

Гримизни исток не потпаса пасом.

На Љуботену, у сунчану жару,

Бјеље од сн’јега крило виле бљесну,

Свећенице на највишем олтару.

Заори богу захвалницу пјесну,

За побједу над пет в’јекова мрака:

Србијом глас јој попут грома тресну.

Све успавано виле пјесма јака

На нови живот ненадно пробуди

Све труло паде од побједна тлака.

Задрхта Скопље, закуца у груди

Радости миљем срце б’једној раји;

Ко гусла Вардар валовима гуди.

Валове р’јеци чудан сјај ораји:

Бистри су текли до помола дана,

И жуберили, ко славуљски гаји;

Ал’ кад на Шари оцва зора рана,

Удари вода мутна и крвава,

Фесове носећ’ и чалме с мејдана.

Кад сунце скочи дуну грозна страва,

Валови гоне коње и јунаке,

Док у даљини земља подрхтава.

Подневне када засинуше зраке,

Душанов мост се колебати стаде,

Крвљу му Вардар бије ступе јаке;

А озго по њем турска војска паде:

Дивљаштво гони вихор св’јетле славе;

Камење шкрипље стародревне зграде:

Затиру коњи пјешадији главе;

Колија срће, топови се руше;

У валовима бјегунци се даве.

Топовска здр’јела још се димом пуше,

Ал’ Вардара их гасе ледни вали,

Топдзије ш њима и коњике гуше.

Очајна гужва војску с моста свали;

Олуја смрти од отрага дува

И леђа ватром и жељезом пали.

Кад сунце грану, висе топ не грува;

Бијели српски орлови долете.

А гениј Српства стаде мост да чува.

Ордије турске грозан страх помете;

Захвалну пјесну зазвонише звони

Са цркве Спаса стародревне свете.

Ганућа сузе кротка раја рони.

Чуј! величајна химна “Л’јепа наша”

Са Душанова моста заромони.

Прохутња стаде свионих крсташа,

Побједе клик се ори до небеса,

Ко ршум душе у вастрг узнаша.

Побједном риком топова се стреса

Сва Душанова престолница стара,

Јаче од миља, нег’ од турског б’јеса.

На коњу вили ето новог цара,

Ослободитељ ето на мост иде,

Сводови дрхћу с ганућа и чара.

Ко када сунце из таме изиде,

Србији сада ново доба сину:

Слободе сунце очи робља виде.

Ком суза очи миљем не засину,

Моро је видјет’, у ваздуху плавом,

Гдје Душан цар се с ловор-вјенцем вину

Над Мркоњића Петра с’једом главом.

А. Тресић-Павичић, Беч

Босанска Вила бр. 5 1913