На бдењу ….
(У почаст брату Стевану Мокрањцу, нашем
дичном композитору).
На бдењу сам прошла петка био,
Молио се, побожно и тио;
Молио за грешну душу своју,
И – за срећу, роде мили, твоју …
Црква света беше дупком пуна,
А певачи – над певачи круна –
Сложно, слатко, умиљато, јасно,
Прослављаху Творца велегласно.
Дивна песма сваком уву годи;
Дивна песма к небу ближе води;
Дивну песму и сам Господ воли;
Она милост за нас грешне моли.
Хвала нек је, теби, Стево, брате!
Песме оне, тако умиљате,
Занеше нас и узнеше тако,
Да за тренут умири се пако. –
Пак’о
срчбе, што нас јадне трује,
Што нам пропаст неизбежну снује,
Ако свађу продужимо даље,
Kоју пакост на дар нама шаље…
Ал’ куд одох? … На бдењу сам био,
Молио се побожно и тио,
А за ову грешну душу моју
И – за срећу, мили роде, - твоју!
Београд. В. K. – Љубисав.
Нема коментара:
Постави коментар