Марин Сабић - Бесаница

Бесаница

Што мено ово ноћас уснут’ не да?

Што мојој души ноћас не да мира?

Што ово срце немирно ми преда

Ко да ми нешто пријети из свемира?

Са прозора ја у ноћ гледам црну

Док око мене град ко мртав спава:

Мисли би хтјеле да се у даљ врну

Ал’ с муке тврде клонула ми глава.

За Озрен већ је мјесец зашо давно,

А небо за њим јаче просијава;

Свуда се глухо шири поље равно

Тек с ноћног ћуха борје подрхатава.

Кадикада, ко гласник тајних мука

С дворишта лајућ пас се одазива,

А из Будинца кукавица кука

Ко да свијету несрећу казива.

Ја у ноћ гледам попут очајника

С мраком се борећ што одсвуд овија,

А с далекога високог звоника

Ненадно ура за уром одбија.

И звук се тужни шири изнад града

Ко тутњава са понора дубока,

И свака ура на срце ми пада

Ко горка суза невиђена ока …

Марин Сабић, Будва

Босанска Вила  бр. 23   1909.