Новембар
То ми је са завјесама задње свјетло дање…
Dolores, пусти да ти ижљубим лице бијело,
Пусти да грлим младо, живота пуно тијело:
та ја сам – умирање….
Кад прољећем опет цвате цвијеће свело
и ти мислила будеш на наше цјеливање –
под чемпресима бићу, а ти ћеш стат уза ње
тужно и невесело.
А доље у башти, још ће нам рујни клинчаци
мирисат у сунчаном сјају, у мајско подне….
Ту заборави чемпрес, па снени поглед баци
низ њиве наше плодне,
и мисли да те чекам у бусима расцвјеталим….
Dolores, нећу смрти, ја још живота желим….
Илија Бошњак, Метковићи
Нема коментара:
Постави коментар