Стеван П. Бешевић - Мојима

Мојима

Када умр’о будем, не зовите попа,

Јер имати неће ништа да ми каже;

Што да се крај мене грешник пренемаже?

Ја бих вол’о више пуцњаву из топа…

Док ми црно анђо буде шапто “мри”-

Да одјекну громко барем пуцња три!

Не треба ми звона, звоно јеца тужно, -

Место сјајних кола, нек ме носе чезе;

Место свих стихира отпеваних ружно,

Нек ми се на гробу оре марсељезе.

Бунтовник је умро, па то је и ред…

Нек се ћифте зграну за инат и јед

Ја никада нисам трпео скандала,

Нит’ сам афектир’о  кад са својим болом; -

Живот ме је својом поучио школом,

Да је јад и срећа само дим и шала.

За то имам права, имам га тим пре,

Да не умрем тако, к’о  што други мре.

Са јефтиним крстом, а у трећој класи,

Ја ћу мирно лежат’  у земљиној маси –

И та земља биће, верујте ми, лака…

Много лакша него што мој беше лет,

За лудим шимером, - да поправљам свет!

А дође ли друштво икад на ту мис’о,

Да ми дигне камен на травноме гробу;

Ја пристајем ево чак и на ту злобу,

Ал’ нек стави помен, ког сам ја напис’о:

“Овде лежи човек, што мрзаше сјај –

Тужан би му живот, - а весео крај!”

Стеван П. Бешевић, Београд

Босанска Вила бр. 8   1913.