петак, 5. фебруар 2016.

Стеван П. Бешевић - Мојима





Мојима

Када умр’о будем, не зовите попа,
Јер имати неће ништа да ми каже;
Што да се крај мене грешник пренемаже?
Ја бих вол’о више пуцњаву из топа…
Док ми црно анђо буде шапто “мри”-
Да одјекну громко барем пуцња три!

Не треба ми звона, звоно јеца тужно, -
Место сјајних кола, нек ме носе чезе;
Место свих стихира отпеваних ружно,
Нек ми се на гробу оре марсељезе.
Бунтовник је умро, па то је и ред…
Нек се ћифте зграну за инат и јед

Ја никада нисам трпео скандала,
Нит’ сам афектир’о  кад са својим болом; -
Живот ме је својом поучио школом,
Да је јад и срећа само дим и шала.
За то имам права, имам га тим пре,
Да не умрем тако, к’о  што други мре.

Са јефтиним крстом, а у трећој класи,
Ја ћу мирно лежат’  у земљиној маси –
И та земља биће, верујте ми, лака…
Много лакша него што мој беше лет,
За лудим шимером, - да поправљам свет!

А дође ли друштво икад на ту мис’о,
Да ми дигне камен на травноме гробу;
Ја пристајем ево чак и на ту злобу,
Ал’ нек стави помен, ког сам ја напис’о:
“Овде лежи човек, што мрзаше сјај –
Тужан би му живот, - а весео крај!”

Стеван П. Бешевић, Београд



Босанска Вила бр. 8   1913.







Нема коментара:

Постави коментар