Чучук Стана
Као на бојном пољу кад рањен витез пане,
Па га остави нада, савлада туга, вај.
Помоћи ни од куд нема, изгуби брата, друга.
Уздишућ’ болно чека свога живота крај.
Тако и она млада, кад Хајдук-Вељко паде,
Погибе ор’о
српски и клону српска моћ,
Добјеже овом гају, да срцу тражи л’јека,
Љевајућ’ горке сузе по цио дан и ноћ.
А кад небесни творац сагледа тугу њену,
Наредбу свету даде једном анђелу свом,
Па је од Чучук Стане створио виту јелу,
Што је сад урес, круна мирисном гају том.
А онај малени поток, што поред јеле дере
А што жуборећ’ тужно тече кроз густи гај,
Од њених суза поста, да вјечно прича нама
“Кол’ка јој бјеше туга, колики бол и вај!”
Неготин Мих. Кајмачић
Босанска Вила бр. 10 1903.
Нема коментара:
Постави коментар