Јово Г. Поповић - Отаџбина

Отаџбина

Гдје је небо вјечно тмурно,

Гдје ‘но мјесец тамно сије –

И гдје зв’језде сијалице

Облачина тешка крије;

Ту глас звони са висина:

Овдје ти је отаџбина!....

Гдје су горе вјечно пусте,

Па  дрвеће старо мрије;

Гдје кроз луге славуј-тиче

Само сјетна пјесма вије;

Ту глас зуји из низина:

Овдје ти је отаџбина!...

Гдје ‘но р’јеке мутне теку,

А више њих врбе снију,

Гдје јецању краја нема,

Гдје се само сузе лију;

Ту гла сјеца из дубина:

Овдје ти је отаџбина !...

Гдје су вјечна поља мртва,

Те на њима жита није,

Гдје не има л’јепог дана,

Већ олуја само бије;

Ти гла звижди из долина:

Овдје ти је отаџбина!...

Гдје су људи к’о мртваци –

Пред њим’ демон и страхота,

Гдје се клупко љутих змија

У отрову љутом мота;

Ту глас јечи из равнина:

Овдје ти је отаџбина!...

Гдје кроз равни и долине –

Многа гробља – н’јема ћуте,

Гдје ‘но вихор – чудан вихор

Често кида ланце љуте;

Ту глас звечи са планина:

Овдје ти је отаџбина!...

Гдје грмљава небо стреса –

И гром прашти иза грома,

Гдје ће с’ робље дић’ из гроба,

Гдје ће бити љутог лома;

Ту глас грми са висина:

Овдје ти је отаџбина!...

Јово Г. Поповић

Босанска Вила бр. 11 и 12  1905