Милош Перовић - У ноћи

У ноћи

У мирној соби, у самоћи,

У глуво доба, у по ноћи,

Ја чујем, ил’ се тако чини,

Јецају звона у даљини,

И неки тихи, плачан глас

К’о  да се моли: спаси нас!

Ја мислим: то се Богу моле

Безбројна срца васионе,

И на висини и дубини

То цвиле болно јади њини,

Јецају као звона глас,

И као уздах: спаси нас!

Пијетро Косорић

(Милош Перовић)

Српски књижевни гласник  књига четранеста

Милош Перовић - Иза гроба

Иза гроба

И заспаћемо и ја и ти

На дну живота вечним сном;

Спрва ће знанци сузе лити

Над тобом к’о  и нада мном,

Ал’ брзо ће се утешити

И поћи сваки дому свом.

Дан ће тад склопит очи своје

И утрнуће његов зрак,

И пашће тупо на нас двоје

Ћутљив и језив црни мрак,

К’о  на високе, мразне хвоје

Што пада тмур и црн облак.

И остаћемо у тамнини

Неосетљиви и без стра,

Сами у мртвој околини

К’о  разбијена крика два,

И лежаћемо у прашини

И постаћемо и ми пра.

Ал’ једног дана грнчар стари

Узеће брзи котур свој,

И докле с неба сунце жари

И с врела чела лије зној,

Он ће из праха да оствари

Сан некадањи мој и твој.

И ти ћеш опет дивна бити

У плавом оку исти сјај,

На недра ћеш ми главу свити

И старој тузи биће крај,

Јер ће се наша тела слити

Најзад у један загрљај.

И тад кад удју, пуни крина,

У салон где смо ја и ти

Два створа љупка и невина

Почеће млада крв да ври,

Док ће из врта месечина

Сипати на нас и на њи’!

Милош Перовић

Босанска Вила  бр. 10    1911

Милош Перовић - Болови свију људи….

Болови свију људи….

Болови свију људи и патње свих времена,

Уздаси очајања и крици пуни јада,

О, кад би могли једном стати у моје груди,

Па само моја душа да пати и да страда!

Болови браће моје од неба даровани,

Удари ледне руке, зависти, зла и срама,

Ходите, ход’те мени, ја ћу вас неговати

И хранићу вас срцем и крвљу и, сузама!

Ходите, да мој сабрат не позна грозу вашу,

Да не зна судбу страшну што на род људски паде,

Те да не куне Бога и живот да не куне

И да не цвили болом без вере и без наде!

О како би вас лако без клетве и роптања

Сносила љубав моја у срцу крвавоме,

Кад зна да нигде више у свету јада нема

Осим у души мојој, осим у јаду моме!

Милош Перовић

Милош Перовић - Неким старим друговима

Неким старим друговима

Грамзите за влашћу, грамзите за благом,

Грамзите брзо,  јербо живот лети,

Пијте нектар сласти гутљајем дубоким,

Скромност вам неће радости донети.

Зајазите се, ето пуста блага

Гулите кожу с беднога сирака,

Оставите само нека мирно теку

Сентименталне сузе народњака.

Једном се живи, а живот је кратак,

Те ко је јачи, тај нека и живи,

Нек слаби страда, до тога вам стало,

Ако је слаби’,  ви му нисте криви.

Грамзите брзо, уживајте брзо,

Смрт је неизбежна за сваког човека,

Грамзите само, требаће вам можда

И за дуги вечност што нас јоште чека.

Милош Перовић

Босанска Вила бр. 2  1911.

Милош Перовић - Великан

Великан

Изникне ко из праха што никне нежан цвет

Украси врт господњи, задиви жељан свет

Забави око тренут, два; увене – па је пра’

Одјекне као труба у тихи ноћни мрак,

Ко гласник више силе, ко вечног духа знак,

Узнесе за трен своју моћ; умукне – тиха ноћ.

Узлети као соко и снажни пусти крик,

Високо, хеј високо, ко смели победник –

Ал’ тренут, па је сјај му сав у праху где и мрав.

Милош Перовић

Босанска Вила бр. 2  1911.

Милош Перовић - После првог боја

После првог боја

Престаде звека мачева и цика

Смртније’ цеви, покопасмо мртве

И сложним плотуном поздрависмо жртве

Последња почаст палијех ратника.

Дан затим прође у миру, ал’ када

Ноћ глува паде на гробове свеже

И борце који заморени леже

У сну дубоком, ја осетих тада

К’о  да сам негде далеко ван света

И ван живота, поред мене сени

Мртве и неме, а душа у мени

Без једног даха и једног покрета.

Надамном небо ужаснуто ћути,

Около мене скамењене горе

И ноћ и магла к’о бескрајно море,

А  у вечност се створили минути.

Из безданије’ глувије’ дубина

Гроб мрачан зјапи и на неког чека,

А смрт се негде испод рушевина

На мене злобно кези и церека.

И ступа ближе и руком од леда

К’о  гладан полип за срце ме хвата

И нетремице у очи ме гледа,

Док за њом гракћу  црних врана јата.

И хладно вели: Време ти је мрети;

Докле из ноћи прва муња плане,

Пре но што зора још једанпут сване 

Моји ће нокти у срце продрети.

Милош Перовић, Скопље

Милош Перовић - Мајци

Мајци

Још који дан ил’ који час

Отвориће се нова рака,

И ја ћу чути тужан глас

Од пријатеља и рођака:

Да си уморне очи свела

У тами нашег бедног села.

А ја ћу тада бити, знам,

Далеко негде у туђини

И на једном ћу остат сам

К’о  самац галеб на пучини,

И на ме тад к’о  гладна змија,

Зинуће мрачна провалија.

И осетићу часа тог,

Да ће ми тога црног дана

Нестати живог срца мог

И савест бити закопана,

И заплакаћу с тешка јада

Горко и болно к’о  никада.

Ал’ моје сузе у тај дана

Задње ће бити целог века,

Ја ћу остати сиротан

Али без плача и лелека,

Јер после тебе, добра мати,

Ни за ким нећу заплакати.

Милош Перовић, Скопље

Босанска Вила бр. 6  1911.