А. Тресић Павичић - Опет на сунцу

 А. Тресић Павичић

Опет на сунцу

Из епиникијских пјесама “Освећено Косово”

Рибари вргоше мрежу

У сиње дебело море;

Крок око паса притежу,

С отпором мора се боре.

Ногом се упиру босом

О оштре приморске шкрапе.

Бур аим провија косом;

Не треба рибару капе.

Складнијем хакањем вуку

Коноп уз урвину струм.

Свију се буре у хуку,

Ко вито пруће у грму.

Тешко ли данас се вуче!

Бити ће обилна лова!

Сваки у длан захуче,

И коноп заузла с нова.

Што ли се улови, боже,

Је л’ дупин, је л’ псина морска?

На длану одр’јеше коже,

Тврде ко чесмина горска.

Мрежу притегоше крају,

Ал’ у брод дићи се не да:

Рибари од чуда зјају;

Свак у њој наказу гледа.

Упр’јеше из пет’них жила,

Дигоше наказу ону;

Ал’ кад у броду је била,

Замало брод н епотону.

Сву су је обрасли браци,

Свилене, шкољке и ресе,

Када је мрежа избаци,

Ц’јела се палуба стресе.

Ножем је чистити стану

Од шкољка, брака и гљива:

Злаћана пера тад плану,

Ко муња с облака жива.

Рибари заносно кличу,

-Љуља се с радости барка –

Сви једним гласом завичу:

“Топуз је Краљевић Марка”! …

А. Тресић Павичић, Беч

Босанска Вила бр. 7  1913.

А. Тресић Павичић - Nunc dimmite …

Nunc dimmite …

Замире ломот пушки, гром топова.

Оре се трубље, а добоши бију.

Уздухом крила стере доба нова.

Српски барјаци Приштином се вију.

Излазе дјеве, кано срне лаке,

И побједнику захвално се смију;

Кидају цв’јеће, посипљу јунаке.

Све диже главу …. Радост бљеска жива.

Са груди мőре нестаде и тлаке.

Стољетни старац Ђорђе прислушкива;

С кревета бола праунучад пита:

“Што се то данас необична збива?’

“То Србин, дједе, на Косово хита,

Да пред Милоша поносито ступи,

Да турског цара за здравље запита…”

Десницом старац по бедри се лупи,

И рече: “Боже, је ли то могуће,

Да данак једном доплатисмо скупи?

Да моје жеље ти испуни вруће,

Те дугу кажеш оку што се гаси,

Пре нег’ из старе иселим се куће?

Ох слатки с неба мојем уху гласи!

Стољетна данас процвјета ми нада!

Једини сретни мог живота часи!

До прозора бих, дјецо ишô радо,

Да српски барјак трудне очи виде,

Пак нека вјечна тама на њих пада.

Кроз прозор дјед вам хоће да изиде,

-Одору моју изн’јеће на врата –

Да с војском српском до Тулбета сиде.”

Унучад старца под пазуху хвата;

Доведоше га до прозора мала;

С барјака под њим бл’јесну крст од злата.

Низ прозор дједу с’једа брада пала,

Кô саг у почаст застави слободе;

Од чуда војска под прозором стала.

Баш сунце облак зракама прободе:

Са браде сребро, с крста злато сину;

Опсјевом главу старчеву ободе.

Барјактар дигну барјак у висину.

Дрхтавом руком старац барјак узе,

Грчевито је к уснама привину.

Слободе знамен оросише сузе.

Кô задњи пламсај св’јеће с’јевну очи…

Дух сломи слабе стогодишње узе, 

К Тулбету лети … Т’јело се укочи ….

А. Тресић Павичић, Беч

Босанска Вила бр. 17-18  1913.

А. Тресић Павичић - Гавран и кањух

Гавран и кањух

Стар, очерупан, хламутавих крила,

Јаблану на врх црни гавран сиједа.

С кичице другог млад га кањух гледа:

Танка се грана под тежином свила.

Ћосави врат му огрезну у крви:

Гвозденом панџом и кљуном је рио

По некој груди, …. срце извадио,

И гутô масне комадине стрви …..

Још му се ц’једи крв са грдна кљуна,

Са панџа, с крила и са сура репа.

Вољкост га нека ухвати свирепа:

Још му је гуша пр’јесна меса пуна.

Ригавим гласом гракну црном врану:

“Дошло је, је-л’-де, наше вр’јеме стари?!

Хоће ли дуго трајат’  ове ствари,

Да људи скрбе орлење за храну?

Бојим се, најзда неће добро бити!

Јер ако Турке отјерају Срби,

И Арнаута, који за нас скрби,

Већ Косовом се неће крвца лити …”

“Зелено збориш, мој кањуше млади.

Ти слабо познаш крвопије људе;

Што пословицу не разуме, луде,

Да врана врани очију не вади….

Држи се врање и орлење гладно

Тог спасоносног и мудра начела;

Ал’ човјекова доказују дјела,

Какво је звјере дивље, глупо, јадно…

Ја баш не жалим, да се опамети….

-И тако су ми избројени дани!

А посл’је св’јет нек’  изгоре вулкани! –

Ал’ неће моћи, или неће хтјети….

Ево имаде дв’је стотине љета,

Са св’јет обл’јећем на четири стране;

И још ми није понестало хране;

Што каинска је спрема рука клета.

Док душу људску похлепа изгара

И жеља власти; докле буде раје

И тлачитеља, кој’ дисат’ не даје;

Дотле ће бити гаврану шићара…

Дуго је јоште кљувати орлење

Мајкама срце, а очи јунаку;

Јер споро иде, тапајућ’ по мраку,

К напретка св’јетлу људско покољење.

Не бригај, кање! до вјечнога мира

Дуги су пути! Крвца ув’јек тече

Амо, ил’ тамо …” Добро не дорече,

Са Брегалнице граната засвира ….

А. Тресић Павичић, Беч

Босанска Вила бр. 17-18  1913.