Никола Боројевић - Сербскій єзыкъ

 

СРБСКІЙ ЄЗЫКЪ 

Нек’ говори што є кому драго,
Нашь е понось и залогъ милине,
И аманеть светій одъ старине,
И стубь тврдій людске величние,
Сербскій єзыкъ материно благо 

Ил’ се идем помолити Богу,
Ил любыти миле родителѣ,
Ил герлити драге пріятелѣ,
Ил славить рода любытелѣ,
Све то лѣпо изразыти могу: 

Све што разумъ у памети ствара
Што выспревость ума сердце дражи.
Што проницательство духа тражи
И човечность у човеку блажи,
Све то сербскій езыкъ изговара. 

На папиру и узъ златну лиру,
Та читао мудрость Соломона,
Та писао перомъ Цыцерона,
Та пѣвао стихъ Анакреона,
И на инру и у тихомъ миру 

У колебы на господскомъ двору,
А отъ Пеште све до Цариграда,
Одъ истока сунца до запада,
Одъ сѣвера па до Югопада,
И на копну и на синѣмъ мору. 

Сваки лако разуме и знаде
Наше миле майке сладке рѣчи,
Само ньов мелемъ ране лечи,
Кое мерзость калечити пречи,
Само оне гое сладке наде. 

Даће быти све лѣнше и болѣ
Кадъ увиди кало и велико,
Даси наше добро свеколико,
Ты о сербске майке мила дико!
Наше нѣге неизмѣрно полѣ. 

На комъ расте неувело цвѣће
Изъ когъ красно за храмове света
Обрадовићъ славный као Гете
Текелія и Мушицкій плете
Животворный вѣнацъ обште среће. 

Ник. Бороевићъ

                    

Никола Боројевић - Србомрсцу

Србомрсцу

Тко гођ својој сљепој страсти двори,

Када мисли, пише и говори,

Да Хрвати Србљем нису браћа,

Том је обће презирање плаћа;

Јербо мрзост и неслогу буди,

А не оно, што здрав разум жуди.

Кој’ но сјеме неувело сије,

По цвјетнику људске хармоније,

Да свак’ зрелом жетвом божјег злата,

Кити стожер пун до сва три ката,

С’ врх кога нам слава поносита,

Тробојница значајвно честита.

Данас већ не зову тужни гласи,

Шокци богци, власи сиромаси,

Нег’ весели као на пиру знанци,

Највећега рода и племена,

Без уштрба вјере и имена.,

Насљедници славни’ прадједова,

И њиови’ храбри’ витезова’,

Код свакога боја и мегдана,

Кано и уз Јелачића бана,

Кад стигосмо спас Аустрије главни,

Те стекосмо устав равноправни.

С тога је и сабор загребачки,

Док бијаше непосредно нашки,

Одлучио стално, једногласно,

Мудро, право,  досљедно и јасно,

Да су Србљи кано и Хрвати,

Свуд једнако као браћа признати.

Канимо се дакле раздорице,

Коју цигли нацрт кирилице,

Горе негол’ трн у око боде;

Те пренимо троми сан слободе,

И зорицу, која сунце рађа,

Штоно колу под липом угађа,

У ком пјесмам рачи и нагађа,

Сбор хрватско-србске задружбине,

Освјест  југославјанске родбине.

На Рјеци, на дан светог Димитрије 1869

Ник. Боројевић

Матица – Нови Сад   бр.34   1869.