Вид Вулетић - Hаша зора

 

Hаша зора

 

Пјесма Вида Вулетића

 

Душманин клети свуда

Просипље сребро, злато,

Не штеди пустог труда

Да трује наше јато;

Ал пукне рујна зора,

Преко високих гора,

Словинцу свиће дан.

 

Словинска крвца стара

У грудим свију врије,

Презире страсти квара,

Тробојни барјак вије;

Пукне нам рујна зора

Преко високих гора

Словинцу свиће дан.

 

Отров ти смртну лије

Из свога адског жвала

И подле мисли крије

Химбеност мајка зала;

Ал’ пукне рујна зора,

Преко високих гора,

Словинцу свиће дан.

 

Мати је слога мати!

Руши демонске главе,

У јаз јих одма спрати,

Сунашце зазја славе;

Пукне нам рујна зора,

Преко високих гора,

Словинцу сване дан.

 

Туђинство паде клето,

Братац се с братом грли,

Јер сине право свето,

Побједи Словин врли;

Пукне нам рујна зора,

Преко високих гора,

Слоге нам сване дан.

 

Слогом се народ учи,

Поштење, значај каже,

И древну глупост лучи

Којом нас туђин маже;

Пукне нам наша зора

Преко словинских гора

Слоге нам слави дан.

                                                            

Вид Вулетић Вукасовић - Мујо и Фатима

 

 

 

Мујо и Фатима *)

 

Кад каурин пороби Габелу,

Све до двора аге од Габеле,

Двоје му је дјеце заробио,

Мују сина у свилу повита,

Фату ћерку од седам година.

И воду их горицом зеленом,

Ал’ се Мујо од мајке ставио,

И он цвили како змија љута,

Тажили га, немогли утажит

Појили га водом с листопада,

Aл’ се Мујо утажит немого,

У гори га јесу оставили

Отоле се мало одмакоше,

Ал’ се селе од брата ставила

Милу се је брату повратила,

И мила је брата узимала,

А нејака, у нејаке руке,

И носи га горицом зеленом!

Кад су дошли ђе робље продају

Све су робље дали и продали,

Непродају двоје дјеце мало,

Отуд иде један јунак млади,

По имену Даничићу Иво,

И купује Муја и Фатиму

И води их двору бијеломе,

Муја носи, а Фатиму води,

Љубовци је Иво говорио:

Љубо моја, моје добро мило,

Ево теби ово дјеце мило,

Чувај ми их и гледај лијепо,

Ако би ти Бог и срећа била,

Да би ми их млада одгојила,

Ја бих тебе даровао лепо,

Мило би ти до живота било!..”

Има Фате дванаест година,

Па је своме брату говорила:

“Ах, мој брате, мило добро моје,

Ти си често на вратим’ од града,

И ти чујеш што о нам’ говоре!”

Ал’ је братац сели говорио:

“Селе моја, мило добро моје,

Све ја чујем што о нам говоре,

Од јада ти казати немогу:

Да ће мене цару даровати,

Тебе, да ће младу покрстити

И хришћански наук научити,

И да ће те удомити младу,

За његова сина старијега!”

Кад то чула лијепа Фатима,

Она цмили како змија љута!

Говори јој љуба Иванова

“Што ти цмилиш Фато, ћерце моја,

Нерођена као и рођена?” –

“Ево јесам говорити чула,

Да ћеш мене младу покрстити

И хришћански наук научити,

Мога брата цару дару даровати,

Небих јадна ни тога жалила,

Ал’ ја жалим моја госпођице,

Да ћеш мене с братом подјелити!”

Али јој је она говорила:

“Heћy Фате, моје дјете драго!

Ја ћу тебе вратит двору твоме,

Твоме бабу, бегу од Габеле!”

То вријеме за мало постадо,

У лов иде Даничићу Иво,

Ал’ госпођа љуба Иванова,

Узела је двоје дјеце мало,

И води их ниже б’јела двора,

Ставила их у росне ливаде,

Она млада носила им храну,

Студеном их водицом појила,

Кад је било вече до вечера,

Иде двору Даничићу Иво,

Ишетала љубовна вјенчана,

Она млада пред бијеле дворе,

Она млада тешко невесело.

Говори јој Иво господару:

“Љубо моја, што си невесела?”

А она му млада одговара:

“Господару, Даничићу Иво,

Како хоћеш, да сам ти весела,

Побјегло ми двоје дјеце мало,

Побјегоше у равну Габелу!”

Мучи Иво не говори ништа,

Нег’ је Иво вечера’ лијепо,

Пак он иде у душеке меке.

Кад виђела љуба Иванова,

Да је Иво утврдио санка.

Она води двоје дјеце мало,

Она им је вечерати дала,;

По вечери љуба Иванова,

Синџени је сандук отворила,

Извадила руха таначнога.

Младој Фати свилена кавада

Младу Мују зелену доламу,

Лијепо их млада уресила,

До два добра коња оседлала

Ставила их на добре коњице,

Лијепо их она свјетовала:

“Хајте збогом двоје дјеце мало,

Хајте ноћас сву ноћ по мјесецу.

Док дођете у равну Габелу,

Поздравите ви баба вашега,

Вашег баба бега од Габеле,

Кажите му двоје дјеце мало,

Како сам вас лијепо гојила!”

Отоле се дјеца отправила,

Колика је божја ноћца била,

Сву ноћ они коњице јездише.

Кад свануло и сунце грануло,

Они дошли у поље широко,

На широко поље од Габеле,

Жњу пшеницу бегове робиње,

Позна Фате бегове робиње,

Она им је млада говорила:

“Добро јутро младе робињице,

Jе л’ у бега родила шеница,

Је ли здраво од Габеле бего,

Кад ви жњете, зашто не пјевате?”-

Говоре им младе робињице:

“Добро доша’ момче и дјевојко,

Здраво нам је бего од Габеле,

У њега је родила шеница;

Ми ју жњемо пјеват не смијемо,

Јер каурин Габелу пороби,

Бијеле му дворе поробио

Двоје дјеце мало заробио

Фату ћерку од седам година,

Муја сина у свили повита,

Отад млади бего учинио,

Да му моба не смије пјевати!”

Говори им двоје дјеце мало:

“Ви пјевајте колико вам драго,

Ево бегу двоје дјеце мало!”

Кад то чуле младе робињице,

Запјевале иза танка гласа:

“Весели се од Габеле бего,

Ево теби двоје дјеце мало,

Двоје дјеце Муја и Фатиме!”

То је бего из душека чуо,

Он дозива од двора робиње:

“О бога вам моје робињице,

А ви појте у широко воље,

Ви питате сву моју умобу,

Али су се јутрос изопиле

Али су се младе помамиле,

Али су ми што за дјецу чуле!..”

Брзо иду младе робињице,

Па сусреле Муја и Фатиму,

Позна Фате бабову умобу,

Добро им је јутро називала:

“Добро јутро бегове умобе,

Докле сте се младе запутиле?”

Говоре јој млађане умобе:

“А богами момче и дјевојко,

Кад питате, казаћу вам право.

Кад каурин пороби Габелу,

Двоје дјеце бегу заробио

Муја сина у свили повита,

Фату ћерцу од седам година,

Па је бего зулум учинио,

Да му нема умоба пјевати,

А данас су младе запјевале!..”

Фате рече беговој умоби:

„Ево бегу Муја и Фатиме!”

Кад то чула млађана умоба,

И оне су исто запјевале,

У то дошли пред бијеле дворе,

Иде Мујо и млада Фатима,

Иду они к бабу на душеке,

И грлу га рукам’ бијелијем,

Целивају уснам’ меденијем,

Говори им од Габеле бего:

“Окле сте ми моја дјецо дошла,

А ко вас је лијепо гојио?”

Али њему Фате одговара:

“Гојила нас вјенчана љубовца,

Драга дуба Даничића Ива!..”

 

*) Ову ми је пјесму казивала пок. Вице Ђиновића из Бресечина (код Дубровника).

 

Пјесма ти се ова одликује над осталијем, што је y њој особито истакнута ћут брата Хришћанина према брата Мухамедовске вјере. Овдје ти се види, да смо једне те исте крви, каоноти дјеца херцег- босанска.

 

В. В. В.

 

Забиљежио Вид Вулетић Вукасовић

 

Глас Црногорца бр. 12 1886.

Вид Вулетић-Byкасовић - Србији

 

 

Србији

 

Љутим мачем с Косовске равнице

Осветом си Балкан посветила,

Ти јуначка Словинска дјевице

И Милоша мртва окрунила,

 

Краљевића Марка пробудила,

Седлала му шарца сред горице,

Посјеклицу ћорду му брусила

Да најприје с’jече потурице.

 

                   ***

 

Те Словинство диши својој дјеци,

Нек’ загрле својега Хрвата,

ІІа Бугара и Словенца брата.

 

Сад нестало у земљи Турака,

Али није неслоге курјака.

Дер Србијо, уз слогу потеци.

 

Вид Вулетић-Byкасовић

 

                                                            br. 6 1880.

Vid Vuletić-Vukasović - Talijanka – Spljećanka

 Talijanka – Spljećanka

 

Krasna li si l’jepa vilo

Divna struka i uresa!

Ljubezno je tvoje krilo,

A lice ti ka’ s nebesa !

Zašt’ se zoveš talijankom

A ne mladom Zor-Spljećankom?

 

Ah, mila si ka’ danica,

Ili pamik rujne zore,

lli krasna ružičica,

Ili tiho sinje more...

Ali mi n’jesi Zor-Spljećanka,

Dali mlada talijanka!

 

Ah, mila si kako rosa,

Ili snijeg na planini,

Glasak ti je ka’ u kosa,

Pogled sunce na vedrini...

Po glasu si talijanka,

A ne mila Zor-Spljećanka!

 

Tugjim glasom eto sloviš,

A svojega sv’jetu kriješ,

Tugje cvijeće zašto gojiš,

A svojega ni poliješ?

Po tomu si talijanka

A ne krasna Zor-Spljećanka!

 

Slovinskijem svojim zvukom

Slovi naša l’jepotice,

I njeguj nam lijer rukom

Skromne naše ljubičice,

Tad ćeš biti Zor-Spiječanka,

A ne mlada talijanka!

 

- L’jepo ti ćeš tad pristati

Svojim strukom i ponosom!

A kad budeš zapjevati,

Svih će rajskim tim zanosom

Ushititi Zor-Spljećanka,

Bolje nego talijanka!

 

Čudno li će kucat srca

U grudima l’jepotica,

Kad se sjete, da t’ je krvca

Ka’ u vili hrvatica ...

Ljepša biće Zor-Spljećanka

Nego mlada talijanka!

 

Onda ti će moja vila

Poskoknuti od veselja,

Da Ljubica, naša mila

Vrši što je slovin-želja ...

Tada naša talijanka,

Biće krasna Zor-Spljećanka!

 

V. V. V.

 

                                                            br. 12 1880. 

Вид Вулетић-Вукасовић - Александру Александровићу

 

Александру Александровићу

 

Славе сине, Александро трећи,

Име ти је у зв’јездам писано,

Јер пред Богом јеси муж највећи

Кој ћеш Руску узкрисит свечано,

 

И Славенско племе обећано

Посветити дивној Божи Срећи,

А кољено твоје овјенчано

Само Слави хоће тамјан жећи,

 

А Тебе ће Слобода китити,

Петра Другог, Рјеч ћe твоја бити

Која ваља по б’jeлoгa cв’јета,

 

Те пароду вазда биће света,

Јер се Слогом данас Слављан кити,

А ти, Царе, десницом га штити!

 

 

В. В. В.

                                                            br. 8 1881

Vid Vuletić Vukasović - Vlahu Bukovcu

 

 

 

Vlahu Bukovcu

Slovinskomu Slikaru

 

S hladne si mi Sene doletio

Lakim letom, moj sivi sokole,

I na timor kršni odletio,

U krioce majke sokolice,

Da te grli dika ostarjela... –

Kad ti perje krila okitilo

Poletarić, za pljen cijučući,

Rano si joj gnjezdo razvrgao,

Zavio se nebu pod oblake,

I zbrojio žarke suncu trake,

Shakao se bijelijem svijetom

Uz orlove i stare sokole,

A danas joj vrh Lovćen planine

Oštrijeim se vidom nadazrio,

Da pribrajaš slovinske l’jepote,

Gavran-vegje, mišce Obiliéâ,

Da jih kitiš silom umjetnicom

Na tanahno ubojeljeno platno,

A rosicom iz srca natapljaš,

Da sv’jet pozna i naše vrline

Te mam’ ime u zvjezde ukreše,

I proslavi Slovinkinju vilu,

Koja ti je na porodu bila,

Te svojega Vlaha zabavljala

Jutrnjijem nježnijem vjetarcem,

Dok ga sebi čila odgojila,

To na diku rodu i plemenu.

 

Vid Vuletić

 

1879.