Xарем
Из пјесме „Издајица“ од Јована Поповића-Липовца
Усред Скадра на Бојану
Тахир наше сјајну стану
Чардацима урешену
Над Бојаном наднесену, —
На ћилиму паша сједи,
И валово бистро гледи,
Како теку, руше, пјене
Ко да срушит хоће стјене
Поноситог сјајног двора
И пон’јет их посред мора.
Ал зидови с’ дворца јаки,
Разбише се вали лаки
Удрише с’ о бјелој кули
Сузама се ту просули....
Тахир паша вале гледи,
Час румени а час бл’еди.
Рекао би тајна нека
Недаје му старом л’јека,
Већ га мучи тишти мори
Јербо нешто шапће збори:
„Ох што издах Црној Гори?
Издајство ми срцо гори
Издајетво ми душу пара,
Издајица ја сам стара
Издах вјеру, крст слободу.
Издах ђеци, српском роду?
За Зулејму и чин паше
Те ми Турци за то даше!
На те рјечи плакат стаде
И на душек свилен паде ...
Ал за мало паша плану
И на ноге б’јесан стану
Бљеснуше очи — па са ногом
О тавану цвјетном тресну,
„Јусуф” викну — ето роба
Гђе пред ноге паше паде
Љуби ћилим — па устадс.
Скретив руке пашу гледа
Паша бјесни од иједа.
„Слуго, робе, пашче, скоте
Посјећуте без грехоте.
Крстиш руке, нећу крста
И да небом крст тај сине
Тахир паша, паша паша
Са неба ће да га скине!
„Лулу робе !“ мигом ока
Лулу Селим слуга даде.
„Кафу робе!
Кафеџија лака скока
„Брже псето” паша ружи!
У то Јусуф кафу пружи ...
Црну кафу мучећ попи
И мастику љуту допи.
Па из сјајног Селамлика
Пође посред Харемлика.......
На мекану гле душеку
Извезену златом сребром,
И бисером — сједи паша
Заира му наргил пружи
Црном кафом евнух служи.
А Хајкука шљиву љуту
Поднаша му на свом скуту.
А Фатима алву носи
Да га шљива не покоси.
Арапкиња ноге мије
И мирисом руже лије.
Ђурђестанка ноге таре
Зулма када душек стере
Зулма које ? ... њежност тјела
И мртвога би зан’ела!
Око јој је мило око!
Чело јој је друго небо!
Румен уста ал су пуста
Љубио их често пута
Ал ни једном није суста!
Груди бјело умирућег
На небсса би прен’јела!
Паша мучећ кафу пије.
И без вина паша није.
Паша мучећ наргил пуши,
Паша мучећ шљиву суши,
Паша мучећ руком таре
Бл’јодо чело згодне главе
Ко да неки јади стари
Хоће мозак да поплаве ...
Трећу кафу евнух служи
А десету шљиву суши.
Ал све мучи ... и на буле
Н’јесу с’ очи обрнуле ...
Само једна була смједе
На скут паше ту да сједе.
То је дивна Зулма била
Руком га је обхватила
А другом га држи, глади,
И косама својим бујним
Чело вруће ста да лади.
Очима га црним гледа
Ко да хоће да растопи
Старо срце груду леда.
Ал лед ледом не би био
Када би га жаром ока
У стар’ паше растопио!...
Друго нешто треба за то:
Зулма викну: Фато злато
Ђурђестанком играј оли!
Наша страда, нашу боли!..
Ухватише бујно коло
Поиграше наоколо.
Час ускликом, а час муком
Превију се танким струком.
Час им гласић страстно збори,
И око им страшћу гори,
Час им ватром пламте уста.
У свих бректе прса пуста.
Час на зсмљу пану, клекну
И дојке им гојне брекну.
И коса се усталаса
И страст бујна ту се гласа.
Ал у залуд пјесма гласна
И гитара залуд јасна,
И таламбас е ту бучи,
Када паша муком мучи ...
Шљиву пије — боцом суши, —
Шљивом бол ће да угуши!
Зулма бл’еди — њој је жао
Што је паша духом пао.
Па га тјеши, па га пита:
„Што т’ је чело невесело?
Што ти око мрко гледа?
Што ти живјет с миром неда?
Или немаш сребра злата?
Или немаш добрих хата?
Или немаш оштра мача?
Доста раје и харача?
Ил дворова јаких кула?
Робињица, дивних була?
Свега имаш ... Мирко ... паша
Свега доста, звјездо наша!“
„Имам доста коња, була,
И дворова сјајних кула.
И робиња, јоште тебе!
Ал ми срце вене зебе
Црногорка јер ме неће
Без ње старац немам среће!
Зато робље дед мастике
Запјевајте свеколике.
Нек у пјанство тоне туга
Страх издајства и зла друга!..?
У то чу се струна лире,
И звучнијех таламбаса,
И женскога њежног гласа,
Тамбурице, цитре лаке,
И гусала за јунаке.
Све нјевају — залуд пјесма
Кад за пјесму прса с’ тјесна!
Паша зато робљу мигну
Да одлазе — да се дигну.
Оде сам из харемлика
У одају ашиклика...........
У турскоме земном рају
Хашиклику у одају,
Бјесан паша ето сједа
А на кожи од међеда.
Под ноге му тигар љути
Као злато ето с’ жути.
Под главом му кожа лава
На њој пјани паша спава...
А на ћилим из Персије
Бљеда Зорка сузе лије.
Па час гледа пјано туре
И међеђе коже суре.
Љута тигра, грозна лава,
Гђе на њима звјер страшнија
Него оне храни ... спава...
Час на Фонтан гледа млада
Како шуми, бризга, пада.
Ал се боји бљеди, руди
Да шум пашу не пробуди ...
Стрепи јадна Црногорка,
Судбина је њена горка,
Ире мјесеца пуна дана
Чувала је овце сама,
Турска чета ту пред вече
Код оваца њу затече.
Свезаше је — и свезану
Доведошо сјајну стану,
На Бојану, Тахир паше,
Па је паши дароваше.
Кад је паша виђе младу,
Заборави Зулму каду.
Дивну киту дивних була
Свијест му се преврнула
Од љепоте дивна створа
Те породи Црна Гора!...
У харем је води сјајан,
Селамлик јој даде бајан,
И одаје свилу, злато.
И кадифу, робља јато,
И прстење и ђердане
Тек да Зорка клизне ... пане !.....
Ал узалуд сјај харема,
Кад је она тврда, н’јема,
Кад га она стара неће
Кад је нуди и обл’еће ...
Тридесет је прошло дана,
Од кад није, никад сама;
Тридесет је пуних пута
Оћерала пашу љута!
Тридесет је и вишо ће
Али- опет нашу неће!...
Тридест пута пјани паша
Канџије се страшне маша!
Тридест пута а и више
Канџије се крвавише!
Тридест пута ножем хћеде
Да је коље — ал несмједе!
Тридест пута и више ће
Али опет пашу неће!...
Зорка плаче... паша спава...
Наједном му паде глава
Са душека . . . ту се трже,
К Црногорци скочи брже,
То за руку јадну шчепа
Хће је убит ... ал би л’јепа!
Љепота га њена свлада
И рука му клону — пада —
Па завапи : „цуро млада!
Бит ћеш була, бит ћеш када,
Једном ли се ти насмијеш,
Једпом срце старо згријеш,
Једном ли ме овеселиш
Цјелив један ти удјелиш!
Цјелив један, небо бајно,
Један само, сунце сјајно.
Један цигли ... један ... оли?
Јербо етрадам, јер ме боли!“
„Никад пашо ни довјека
Нећу т’ дати болу л’јека!“
“Тако теби среће, Бога,
Не буд’ Зорко хладна, строга,
Већ ме љуби, ма и стара
Уживат’ ћеш ка’ у цара!
„Никад старче, никад нећу
Под сабљом ти пре умрећу !“
„Немој тако, гинем страдам,
На кољено ево падам,
Љубим скуте и рукаве,
И косе ти Зорко плаве.
Твоје ноге и папуче.
Ох смилуј се старцу слабу!
Пљунути ћу коран, ћабу
Пљунути ћу на чин паше
На све што ми Турци даше!“
“Узалуд је молба твоја
Непољуби уста моја!“
„Храном коју т’ даде мајка
И љубављу твог бабајка“!
„Никад звјери! никад! рече,
И то са свим недорече;
Пјани паша ножем ману
Полумртва Зорка пану...
Очи преви, јао викну.
„Што учињех! паша цикну.“
„Што ме уби звјери љута?“
„Заклињем те по сто пута
Уби мене хрђу стару!“
„Немам снаге измећару
Видиш како крвца лопи“
У то црне — очи склопи.
А челом јој пот потече ...
„Куку мене” паша рече
“Умријет’ ћо мени јао.
Неби л’ крвцу задржао?!”
Па са дланом покри рану
Крвца стану — она дану
И отвори очи тавне.
И отвори усне бајне.
Разведри се б’јело лице.
Покрише се јагодице
Руменилом кобне смрти
Те с’ по челу шета врти.
Паша јечи „мене куку“.
„Ух боли ме макни руку!“
„Несрећнице крв истече!“
„Ух боли ме, гори, пече!“
„Опрости ми дивни створе!“ —
Ишти помоћЦрне Горе! –
„А у кога, рајски цвјете?“ —
„Имам брата ал’ је дјете!“ —
„А имаш ли' ти бабајка ? —
„Имах јадна, каза мајка!“ —
„А гђе је сад сунце јарко ? —
„Изгуби се мој бабајко! —
„Како брат се, мајка зваше? —
„Милош! Стана с’ зовијаше!“ —
„Из којега села кћери?
Убојицо баш из Бери,
„Милош! Стана! кћери моја
Амо кћерко уста твоја
Тебе имах кћерку једну
Коју видим сада бједну,
Рђе у крви лежи, тоне,
И гробници хладној клоне,
Јао кћери добро моје!
Јао кћери јади моји!
Јао кћери смрти моја!
Нек ме куну уста твоја!
Нек проклињу оца, злицу.
Нек проклињу убојицу!
Јао кћери, мој породе,
Не умири, куда оде? ...
Имати ћеш тамо када
Ти си згодна ка кап млада.
Живјет тебе, дјете треба,
А ти, Боже с ведра неба
Спаси кћер ми спаси, спаси
Убојице то су гласи,
Који вапи, куми, моли,
Да,му ћерка ах преболи.
Јер бол свака мог дјетета
Живјети ми подлом смета!
Јер бол свака те је мучи
На мене се устостручи!
Јср бол свака те је мори,
Душу ће ми да изгори!
Кћери мила, кћери драга
Опрости ми прости, прости!
Из жалости не милости.
Опрост’ старом ти грјешнику
Опрост’ једном одметнику;
Опрост’ гњусном издајнику,
Опрост’ оцу; подлој злици,
Опросг, кћерко, убојици:
Опрост’ оцу !..........
„Отац, рече . . . бабо ти си?!
Што је тебе? плакао си!
Али зашто што те снађе
Кад све здраво ти нас нађе?
Бабо драги, када дође?
Али гдје сам . .. откуд овђе,
Што мо боли? глава гори ....
Оче мили, збори, збори ...
Мајко, брате, оца ево.
Мајко, Миле што си с’ смео?!
Бабо сунце, неплач више
Зашто плачеш? ...
„Муке м’ твоје уморише!“
Приподигни дјете главу
Дивну главу косу плаву,
Да ти даднем дјете воде“.
„Воде рече ... бабо воде! —
Али немој! куда оде? —
Ух боли ме! ... јао! ... оли? —
Ево овђе мене боли! —
Болп. . . боли . . . куку!. . . јао!
Гђе си оче, ал си зао
Пољуби ме ! ...
Паша крочи ...
Ал’ отвори Зорка очи
Пробуди се. . . .
И погледа . . . виђе злицу
Тахир пашу убојицу ...
„Кћерко моја!“
„Бјеж’ отолен љута звјери”
„Рано моја, мила кћери!“
„Отца виђех сан то био
Што се нијо продужио! ...
А ти си ме ах убио
Кћер убити не би смио!“
„Ох опрости оцу стару.”
“Какву оцу измећару!
Никад оцем њеси био
Јер ме не би ти убио.
Мој је отац јунак био
Док се није изгубио.
Мој је отац поштен био
Можда си га погубио!
Мој је отац оцем био
Зато ми ј'о и сад мио.
А ти с’ једна подла злица
Ти си женска убојица!
Бјеж’ отолен свјет се врти,
Збогом свјете оди смрти!
Збогом брате мила мајко!
А жив ли си и бабајко!
Збргом ро...до ... збо...гом ... збогом!“
„Кћери збогом!“
"Црногорка", број 5 и 6 1885.
Нема коментара:
Постави коментар