Надри књига
I.
Крај оваца у планини,
На Ловћену у висини
Црногорче стадо пасе
Уз дудука миле гласе.
Час пјесмицу гласну пјева,
Час о глави турској сн’јева;
Час о ножу бјелокорцу,
Час о слави, Црногорцу!
Босоног је, па то шта је?!
Кад на камен оштри стаје
Ил на трње, то не мари —
Газише му тако стари....
Гологњат је — какве штете?
Тврди гњати — тврде пете,
Гола прса, ал’ су тврда
К’о камена што су брда!
Од кишо га чува струка,
Једва под њу уђе рука!
А од грома и олује
Пећина му мрачна ту је!
Школа му је — гусла звучна,
А искуство — доба мучна,
Голотиња и глад тешки
Кр’јепе њему дух витешки!
Па у патњи и у глади
Пролазе му дани млади;
Ал’ он зато ништ’ не мари —
Радишс му тако стари ...
II.
Пастирче је мудро било,
Домовини било мило
Да се оно још помучи
Да се у св’јет што научи ...
Добра ли је домовина,
Из крај срца шаље сина
Да на прса своја мека
Учењака кад дочека !..
Син свог рода да у роду
Корист снесе свом народу,
Посред њега да остари —
Чинише му тако стари!
Она мисли, тврди камен
Остати ће живи пламен!
Она мисли, учен борац
Остати ће Црногорац!
Црногорче било вјешто,
Научи се у св’јет њешто ...
То се роду свому врати
Да му — добром добро врати?
III.
Надри-књига пјацом шета,
Сиротиња њему смета ...
Оћали му на нос сјеле,
Рукавице носи б’јеле !...
>
А шгапићем танким маше,
Од њега се и пси плаше,
„Бонжур“ *) р’јетко коме зове,
Хаљине су на њем’ нове! ...
Пружи ли му когођ руку,
Дати ће је — ал’ на муку!
Капу ли му гољо скине,
Он не мари — даље мине!
Отац ли га мајка срете
„Убирај'тес **) голе пете!“
Рођак ли му руку пружи,
Он га ћера, он га ружи !... *)
Али љубав мајке старе
За надудост баш немаре,
Већ га згодна, глатка, л’јепа
За обрашчић брити шчепа.
Шће да љуби: „сине мали
Добро доша’!“ — ал’ оћали
Сметнуше је — она с’ снеби
„Сл’јеп си сине, прије не би!
Наука ти црне очи
У стаклене ах преточи ...
Што је рано? . . јао муке!
Какво су ти сиње руке? !”
„Мучи стара ... ух срамоте! ...
“Мајн гот ***), гледај ти простоте! –
Ал’ им опет Боже прости,
Што ће народ дивљи прости?!“
На те р’јечи отац плану:
„Народ дивљи! сине лану,
А ти што си и од куда?
Аманат ми, баш си луда!”
Заборави брзе муке
Сиротињу — црне бруке!
Заборави, мајку, оца,
Домовину. — вдадаоца!
У народу ти се роди,
Служи њему и слободи!
У народу, сине, ниче,
Помогни га, несретниче!
Знаш ли штогођ, — ти га учи,
Он те плаћа — па се мучи!
Видиш ли му какве мане,
Гледај и њих да нестане!
Устроба ли боја, крви
На покличу буди први!
Устјреба ли да се гине,
Не покори мене сине!
Када такав будеш рано,
Онда свуда бјелодано
Дич’ се да си „учен“ борац,
Дич’ се да си Црногорац!“
Цетиње, 12./3. 1885
*)Добар даи! — по француски.
**) Торњај се! — по руски.
***) Боже мој! по њемачки.
Ј. Поповић Липовац
"Црногорка", број 10 1885.
Нема коментара:
Постави коментар