Коста Војиновић
Кад сунце сјаја и слободе зађе,
Гледећи ужас, страдање и муку,
Кад српско робље ниоткуд не нађе
Утешне речи и помоћних руку,
У најстрашнијем часу искушења,
Кад живот грозним мучилиштем поста,
Ко живи израз српског огорчења
Искрсну витез:”Војиновић Коста!”
С њим се у кршни Копаоник горди
Бунтовна момчад јатомице схори,
И српска мисо, пред беснилом хорди,
Склониште нађе у врлетној гори;
И севну, грмну врх огњишта пуста
И огањ, шину незванога госта,
И хитро прође, од уста, до уста,
Радостан шапат: Војиновић Коста!
И зачуђени странци у даљини
Гледаху чудо што га очај створи
”Зар нису Срби мртви, у прашини?
Ко се то тамо у Србији бори?
Срдаца мушких још довољно оста!
Док има света, имаће и Срба!”
Тако им рече Војиновић Коста.
И бројно мноштво насилничких хорда
Обузе трепет и паника црна
Од Куршумлије и Јастрепца Горда
До Босиљ-Града, Велбужда и Трна.
Чвршћи од огња, снажнији од мука,
У окршају, што огорчен поста.
Издајством новог Бранковића Вука
Погибе витез Војиновић Коста!
Док други, живи, сад примају цвеће
Који им нежно суграђани шаљу,
Он, жив, у руке сад примити неће
Ни букет цвећа, ни крст, ни медаљу…
Ал часни спомен тога храброг џина,
Чије јунаштво легендарним поста,
Преносиће се од оца на сина:
“Један је био Војиновић Коста!”
Војислав Ј. Илић-Млађи
Нема коментара:
Постави коментар