Јован Поповић Липовац - На гробу Књагиње Зорке

На гробу

Њезине Свјетлости Књагиње Зорке П. Карађорђевића

приликом полугодишњег јој прастоса 4. Септембра 1890.

Вило моја тужна лица,

Сврх планина, сред литица,

Са злаћаном лиром твојом,

Спјевај пјесму тужну, којом

Расплакат’ би могла тигра, —

Те у п’јесак врели игра!

Растопити ладни камен!

Ил’ следити живи нламен!

Таква пјесма туге пуна,

Нек попрати лире струна,

Јер кад лира тужно звечи,

Тужније су пјесме р’јечи!

Врелнја је суза твоја!

Искренија туга моја! . . .

* * *

И дође вила, и руком б'јелом

Држаше лиру. Коротним велом

Покрито бјеше тужно јој чело,

И поче тихо и невесело —

Струну на лири да тапће, стеже,

А косом бујном струну да веже,

И сузом топлом лиру да кваси....

И свуд тишина! . . . само уздаси

Ко муња лете из тужних груди,—

Њима књагињу мртву пробуди,—

Да сама прича, у младо доба

Каква је мука баци сред гроба?!!

Мало потраја, лира зајечи

Уз књагињине очајне р’јечи:

„Мука је чути, већ оца нема!

Теже гђе мајка смрти је сјена!

Копати раку јединцу сину!

Још теже изгубит домовину!!!....

....................................................

....................................................

И та ме жалост, и та ме туга,

Нагна те млада гробу сам друга...

Па хћех замолит српскога вођа,

Јунака славног Тополског Ђорђа,

Оца слободе Србије јадне! —

Целивати му ја руке ладне,

Умитн му их суза потоком,

Заклети га тугом дубоком,

Разгријати га љубављу мојом,

Закумити га славом његовом!

Још милом кћерком с два моја сина,

Те их не виђе још домовина!...

Да смјерно ђедо замоли Бога,

Не би л’ сиротној ђеци иомога! —

Не да им дадне сребра и злата,

Круну на глави, сјајних палата —

Све је то ситно — и ништа није,

Спрам једне педи од Шумадије!!!...

И ја те, силни Боже, те можеш,

Клечећп молим, да им поможеш!

Ах дај ми мајку нејаку сину —

Не мене јадну — но домовину!

Тада ће мирно у ладној раци,

Бити лежати несрећној мајци!...

Ал’ што ја чујем ? Глас ђеце миле!

Са тужним оцем гђе јадни цвиле...

“Ах тато златни, маму нам амо,

Нећемо без ње да се играмо.

Без њених топлих и слатких уста,

Игре нам нема! кућа је пуста!.. .”

Ту р’јеч јој запе.... ту струна пуче,

Књагиње неста ... глас јој умуче ...

* * *

Св’јетла жено! мајко узорита,

И књагињо душом племенита,

Р’јетко моја Ловћенска је вила,

Б’јелом руком лиру прихватила,

Да испјева пјесму славилицу,

Или гору, пјесму тужалицу ...

— Пјевала је слози, и слободи,

Пјева земљи која но ме роди!

А што пјевам ево Теби сада

Принуди ме вила пуна јада!...

Не једном си соколила младу,

Пратила је у њеноме раду.

Таквој мајци, жени, добротворки,

Кћери њежној, сестри, Црногорки,

Пјесму ову на гробу подносим,

С ког у срцу тугу опет носим...

Јов. Поповић-Липовац

"Нова Зета" бр. 8 1890.