Црногорац Црној Гори
Писмо поноситом и крвавом Л0вћену
I.
Колико сам и колико пута
По Европи док сам млађан лута,
Срета сунце са источне стране,
Прије но ће да у море пане...
Уставља га — и пита га 'вако:
„Сунце јарко, не хитај! полако!
Па ми кажи, кад си данас сија.
Јеси л’ горе црногорске грија?
Да л’ их ласка, дали их загрли?
Огрија л’ их, пријатељу врли?!”
— Или
ноћу, када мјесец сине
На небосклон, међу звезде вине,
Ја му зборих: „Мој мјесече бл’једи,
Пут Ловћена српскога погледи,
Обуци га у одору бајну,
Из зв’језда му сакуј круну сјајну,
Па га старца ти барем утјеши,
Кад цио св’јет с њиме се огрјеши!
И кажн му да не губи наду —
С нова виђет вјереницу младу!
..................................................
..................................................
..................................................
..................................................
Нек се старац старе приче сјети:
Што се роди — морат’ ће живјети,
Што поживи — морат’ ће умр’јети,
Нов нараштај ново ће дон’јети!”
II.
Зору молих неву са истока:
„Зоро рујна, дјево милоока,
Обучена у румено рухо,
Обавита сва у злато сухо,
Окићена том даницом сјајном,
Закривена том копреном бајном,
Свани једном — к’о што некад свита,
Домовину тужну ми запита’:
Што јој треба?—Ах много јој треба,
То дат може само Бог са неба!
И када би све јој дати хтио,
Од нас
самих не би дати смио!
И када би чудом каквим дао,
Све би то нам позобао ђа'о!..
Мој Ловћене, када би ти знао,
Зашто ниче, зашто си постао,
Прегнуо би — ко што си прегиња,
Спомиња би с’ — ко што си с’ спомиња,
Сијао би — ко што си сијао,
Барјак Српства ти би развијао!..
Осв’јести се, тресни се и сјети:
Вр’јеме иде, као муња лети,
И кад вр’јеме нипта не остави,
Доцкан биће да се зло поправи;
Јер кад зло се предоцкан поправља,
Друга мис’о народу се јавља...
А и доцкан поправит га бива,
Често народ не застајеш жива!
III.
А кад вјетар са запада крета
Пут истока да ’но манит лета,
Ја га молих, кад с Ловћена с’ вине,
И планина’ миле домовине,
Да им лако он на груди пане,
Пољуби их ма од моје стране!
И да кршић сваки неумрли
Страстнијема устима загрли.
Ил’ кад слушах е сунце заждило
Све у гори што се је десило,
И у пољу жито и шеницу,
По брдима винову лозицу —
Гледах облак, те га вјетар носи
Пут истока, плачући га просих,
Да у своје њежно, влажно крило,
Обавије отачаство мило!..
Да га сузом својом животворном
Он ороси! И да ратоборном
Он народу начин жића даде!..
Би милостив, Црној Гори паде,
И гђе паде туде и остаде,
Земља роди... народ не пропаде!
..................................................
..................................................
Но да л’ у том све су наше наде?
Куку нама, нема силе младе!
Што је старо веће нас издаде,
Што је младо радити не знаде,
И што знаде - радит’ му е’ не даде!
IV.
Кол’ко пута у сјајне дворане,
Гђе се не зна кад смркне кад сване!
Гђе се мрамор са сликарством бори,
Гђе кип какав река’ би говори!
Гђе се једе све што љепше има,
Гђе прозваше вино сузом Христа!
Или шампањ те ка’ искра блиста;
Или вино Порто ил’ Мадере:
Тако м’ Бога, и тврде ми вјере,
Ја се сјећах кућице ми мале
У Грађане на врх моје скале;
Ја се сјећах руменога вина,
Те га рађе мила домовина;
Ја се сјећах крвава пецива,
Пет вјекова те ме држи жива...
Мој Ловћене, мој камену златни,
Чуј пјесника и добро запамти:
Што се сјаји, није вазда злато,
Што се не зна, већ је обазнато,
Што с’ не гледа, свако данас гледа,
Нико своје другом узет не да...
Свак за себе а Бог за свакога,
Боље оном који боље мога !
Радит треба... почети изнова,
Јер без муке сабља се не скова!
V.
Још је тама!.. мени није мило,
Што се сунце српско уставило!
Те не грије — ка’ што прије грија,
Те не сије — ка’ што прије сија!
И зора нам поређе излази!
Тама хоће Српство да порази!..
Него моја домовино мала,
Пет вјекова кад си истрајала,
Над ја имам — а над је у Бога
И прегнућа отачаства мога,
Да дух нови, дух времена нова
Оживиће и тебе изнова,
Огријат те лучом од слободе —
Којим грије напредне народе!
Тад б’ у твоје материнеко крило
Снага друга и срце удрило!...
Но си мала, злотвори ти кажу;
Истина је и ништа не лажу;
Малена си, но сунце је мало
Васеленом кад би с’ огледало.
Малена си, но прошлост те реси!
О прошлости, данас кажи гђе си?!
Или оно што јс некад било —
За навјек се од нас удаљило?!
Убога си, но наука Христа
Сиромаштвом реси се и блиста;
Па чудеса и чини и створи,
Засја сунце —- а ропство обори!!
* * *
Вило моја, ти не сједиш с миром,
Много пјеваш са ловћенском лиром,
Слободна си, веле ми, сувише,
Манита си, већ те осудише!
Ма се не бој, кад си лећет кадра,
Сва на броду ти разапни јадра;
Пјевај пјесму,—уста су ми пуна,
А кад клонеш — када пукне струна,
Други пјесник родит ће се тада,
Благо њему те не живи сада!
Париз, 1890. год. Ј. Поповић-Липовац
"Нова Зета" бр. 7 1890.
Нема коментара:
Постави коментар