Назиф Ресуловић - Две песме

 

 

 

Две песме

 

I.

 

Син сам кршне Херцег-земље

И потомак славе старе

На камену што ј’ оштрила

Јатагане и ханџаре.

 

О врлети земље моје

Ломила се туђа сила,

Многи змаји скршили су

О тврд бедем снажна крила.

 

Свака стопа, камен сваки,

Причају ми доба славе,

Моји деди кад брањаху

Од душмана хриди плаве.

 

Ох, неслоге кад се сетим

У минуле оне дане!

Забугари душа бона.

Крв се следи... суза кане.

 

 

II

 

Преци наши крв су лили,

У крешеву љуту пали,

Док се нису остварили

Жељковани идеали.

 

На безброју светих кости

Што их земља хладна скрива

Саздана је Отаџбина

И све чвршћа, лепша бива.

 

По разбоју божур цвета

И не гракћу црни врани,

Загрљена браћа стоје

Дома свога на одбрани.

 

Па тако ми крви свете

Са бојишта што се пуши

Праг ћу мили вазда бранит

И у својој хранит души!