Назиф Ресуловић - Браћа

 

 

Браћа

 

Илија:

 

Пет векова мучних мину

Од пропасти српског сјаја,

Пет векова у ропству је

Пропатила бедна раја.

 

Туђин клети тада беше

Раставио наше старе,

На Косову што јуначки

Потргоше на њ’ ханџаре.

 

И постави Дрину међом

И увећа наше ваје,

Да брат брату у очају

Шаље болне уздизаје...

 

Косово је освећено,

Слободе нас зраци греју;

У топломе загрљају

Под једну се збисмо стреју.

 

Да л’ у срцу твом, Алија,

Тиња искра братског жара,

Што засине при помисли

На времена она стара?

 

 

 

Алија:

 

Знам, Илија, Историју

Што бележи земан¹) давни?

У њој пише да ми преци

Витезови беху славни.

 

На Косову крвавоме,

Где Ситница тече вода,

Изгибоше листом они

И Владета још војвода...

 

Што бих даље да ти причам.

Ране давне, брате Иле?

Та исте смо крви оба

И дојенчад једне Виле!

 

¹) време.