Петру Мркоњићу
Потомче славног нашега Вожда,
Што први зажди лучу Слободе,
Велики Краљу, јуначког рода,
Зар и Ти усну, у вечност оде?!
Изгнанство кад си допао био,
У туђој земљи склониште стеко
За родном грудом сузе си лио
Изван Србије, тамо далеко...
У Босни кад ‘но процвили раја,
Столетно што је притисло бреме,
Ко витез Ти си, из туђег краја,
У помоћ хит’о њојзи то време.
Србија престо Теби је дала,
За којим никад жудео ииси,
Слобода рода Тебе је звала:
Ловоре Славе убрао. Ти си!
Босна сад није „Сирота клета“,
Са сестром својом она се грли;
И њена звезда по небу шета:
Босанац, Херо свом брату хрли!
Утруђен Ти си навек заспао,
Витеже седи, славнога рода.
Хвала и Слава што си нам дао
Да Херцег-Босну зари Слобода!
Нема коментара:
Постави коментар