Назиф Ресуловић - Српске патње 26. јула 1914.

 

Српске патње 26. јула 1914.

 

Од станице железничке

Сарајевом трамвај брза,

Ја из њега гледам Српство

У мукама где се трза.

 

Свештеника једног гоне

Крвопије рода мога,

На неправду што j’ завик’о

И у помоћ позв’о Бога.

 

На браћу се моју бедну

Сручи сила и бес диже...

У том болу стегох срце...

Трамвај дање мили, гмиже.

 

Гужва овде, гужва тамо,

Повезане Србе воде

Зато што су зажелели

Трачак Сунца и Слободе.

 

Вара ли ме око моје?

Стиснух јаче к срцу руку:

Старца једног и младића

Тирани немило туку.

 

Из гомиле глас заори:

“Зар Србија да век живи,

Аустрија била, прошла?!

Удри, туци, сви су криви”

 

У трен ока ја испадох

Из трамваја у гомилу,

Да бих како одбранио

Окрвљену браћу милу:

 

-Та немојте људе тући,

Ако Бога верујете!

Криви ли су, правда има:

Ваљда закон поштујете?

 

Руља даље своје врши,

За мој протест и не чује,

А над јадним српским родом

Само зулум свуд, ликује!