Ковач
Набрекле му руке гледам
Што бат тешки снажно дижу,
А низ лице опаљено
Капље зноја ђердан нижу...
Цео дан се, јадник, мучи
Под бременом тешка рада,
Да сачува жену, децу
Од пропасти и од глада.
Годинама тако млати
По комаду гвожђа врела,
Грч времена обио му
Трнов венац око чела.
Још у њему снага тиња,
Воља чврста, увек жива:
Рука марна радом мучним
Породици срећу скива...
*
Ох,
дај пружи руку црну
Да
целивам жуље врело!
Патње
твоје са осећа
Слабо
моје биће цело
Нема коментара:
Постави коментар