Своме уреднику Антуну Фабрису

Своме уреднику

Антуну Фабрису

“Дубровник” и “Срђ”  

Што дугује родољубљу Твоме

Срб, од Дрине до приморских жала,

Распршане али тајне тврђе

Ми смо, чеда твојих идеала.

Колико си ове хладне зиде

У ватреној привр’јежио души,

Свједок слова на страницам нашим,

Што још вр’јеме добро не осуши.

Жале Тебе вјерни пријатељи,

Жале Тебе Срби на Балкану,

Жали Тебе град у пустој жељи;

А на лијес, што Те мртва  крије,

Зебњом сузно упиремо око,

Вапећи Те, ми сироте двије.

SRĐ   br. 20 i 21   1904.

SRĐ   br. 20 i 21   1904.

O smrti Antuna Fabrisa

O smrti

Antuna Fabrisa  

suradnici “Dubrovnika”i “Srđa”

nariču

Tvoja slika iščeznuti ne će

S vedra čela jadnog srpskog roda!

Tvoja muka u srce nas kreće….

Al’ nevoļa za vremena hoda,

Jer Bog gleda s nebeskoga svoda

Svaku silu – i na mjeru meće,

Pa i robu jednom oštruļ poda,

Da se zloća sv’jetom ne razmeće.

Oj Antune, naša rano ļuta,

Sve si jade i nevoļe kušô

Za naš obraz po stotinu putâ,

A sad i smrt eto si okušô,

Raka ti je sva trnjem posuta,

Baš si žrtva, blagorodna dušo!

SRĐ   br. 20 i 21   1904.

Srpska Dubrovačka Omladina - O smrti Antuna Fabrisa

O smrti

Antuna Fabrisa

Grad Dubrovnik danas Tebe žali,

Žale Tebe naša r’ječ gdje živi,

Jer si bio pravi sokô sivi;

Kruti udes, vaj, zašto te svali!

Uv’jek ļudski sv’jetli ideali

Bijahu Ti pred očima živi,

Putevi Te ne vidješe krivi,

Pošteńakom svuda su te znali.

     Prije roka grob Ti otvoreni

     Ne će Tvoje progutati trude,

     Koje narod poznava i c’jeni ;

     Pa u krilu drage rodne grude

     Sad počivaj, borče izmoreni;

     Tvom imenu slava neka bude!

     Srpska Dubrovačka Omladina

SRĐ   br. 20 i 21   1904.

Срби Дубровника - О смрти Антуна Фабриса

О смрти   

Антуна Фабриса

жалосна пјесма

Све смо рјеђи, о судбино љута:

Вихар дува и десно и л’јево:

Сада један, а до мало други

јунак пада за јунаком славни.

Зачестала пјесма јадиковна,

Те нариче по избору боље

Перјанице, српске узданице,

Преко реда у гроб положене.

Ао јада

Изненада!

Еј инада

Кô никада

Зле судбине

Мимо ине,

Да нам сине

Од врлине

Немилице

Зачестице,

Све обори!

И Антуна не поштеди удес:

Баш у јеку и рада и добе

Оте нам га као гусар мрки;

Оте нам га недужна и права,

Кад је био на дохвату славе,

Висио се као витка јела,

Зној му поштен налик живи чистој;

Ојађелу остави нас браћу

И сметену, да кукамо за њим.

Врстан јунак, појава ријетка,

Опорбу је свеђ зорио смјело

Кô знан, простран одважан и смио;

Перо му је димишкија љута,

Књига била од попришта поље;

Ту однио ратове, мегдане.

Све је силе тјелесне и ума,

Па и живот посветио роду;

Завјештај му: поштење и значај.

Прегаоца задесила кивна

Аветиња од злорека врага,

Сплела в’јенац пељенова цв’јећа,

Залила га чемериком горком,

заграбљеном баш из Хада срдом. –

Борче мудра, јабуко нам пуста,

Поштењаче, без прирока главо;

Ето в’јенац, ког ти Српчад нуди:

Од ловора и од пôме свит је,

А на врпци харно спомињање.

Срби Дубровника

SRĐ   br. 20 i 21   1904.