Девети октобар
Негда чаробна земља - у безумљу се гуши
И кад год бацим поглед на свог живота део,
Девети дан октобра још изгара у души;
Ту горку рану нисам никада преболео,
Јер твојом смрћу, Светли, све крену низа страну:
Без херојске ти мишце - војска поче да храма;
Без твога мудрог вођства - рат непотребни плану;
Без Соколовог ока - свим видицима тама.
- Сачувајте ми дело!.. Твога самртног даха
Поруку нисмо чули или је нисмо хтели;
Многи су и заклетву погазили из страха
Од оних што су груду на мучилиште свели.
Како проходе с тугом дани сваког октобра
На изгнаничкој стази где ме распињу јади!
Жртвовао си себе, горке плодове обра,
Зато другујем болу све више тебе ради.
Јер бол као да плави са временом што мину
И октобар ми сваки све дубље грудма рије,
Јер место добре земље имамо развалину,
Место унука твога, воде нас харамије!
9. октобар, 1996.
Д. Рајковић
Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”
Нема коментара:
Постави коментар