Војникова смрт

Војникова смрт

Свршен  је битка победна и славна.

У тишини првој, у смирају дана,

Млад коњаник лежи у дно поља равна,

На груд’ма му седам бајонетских рана.

Он се сећа борбе… свега што је било…

Зна, да ће умрети можда још то вече;

Па уздахну… руке опусти у крило

И уморним гласом војницима рече:

“Скоро ћу у другу, у вечну постељу!

Ал’ пре но што умрем кроз минуту коју,

Дигните ме, браћо! Испун’те ми жељу:

Да још једном видим лепу земљу моју!”

И два храбра момка, к’о  он исто тако,

Чија срца тишти туга неизмерна,

Наднеше се кротко, и, братски полако,

На руке узеше свога друга верна;

И под липу цветну, на брегу, високо,

Где се мирис, широм, као балсам точи,

Спустише јунака. Он хукну дубоко…

Одахну за часак… и отвори очи.

Гледао је гора босанских врхунце,

И кршне обронке Рађевских планина

И пантљику Дрине, и заходно сунце

Крваво, у царској ризи од рубина.

Вид’о  је облачке пурпурнога вела,

Свилоруно стадо где пољаном мили,

И горска подножја, пуна лепих села,

Једре кукурузе, у блеску и свили;

Видео је место окршајних мука

И јуриша бесног у освитак дана,

Где је спас’о  образ и заставу пука

Ал’ допао тешких, смртоносних рана.

Глед’о је и глед’о… к’о  да жели тако,

Да упије жудно и понесе собом

Сву лепоту света; глед’о  је онако

К’о  што гледе болни, ил’ сужњи, пред гробом.

Па дирнут лепотом, коју пружа вече,

И ускрслом сликом минулога боја,

Осмехну се болно и, узбуђен рече:

“О, Србијо, Мајко, лепа земљо моја,

Кад ти само живиш, кад те срећа прати,

Ја не жалим лећи на дно гроба тавна,

Јер лећи ћу свестан, мила моја Мати,

Да ћеш бити силна, велика и славна!”

Па заћута часком. Дис’о  је дубоко.

И докле је сунце залазило рујно,

Он зажарен поглед подиже високо

И поче лагано, тихо, једва чујно

Песму “Хеј, трубачу!”… И глас песме ове

Јеч’о  је к’о јаук подземнога роба,

Ил’ крик дављеника, што у помоћ зове,

Ил’ потмули вапај из дубине гроба.

Пево је све тишим, све слабијим звуком;

Поглед му је бив’о  све пунији студи;

Док, напокон, суста, и заћути муком,

А глава му клону немоћно на груди…

И стари пуковник, идол својих људи,

Оседели ратник, суровога лика,

У сузама приђе, скиде орден с груди

И метну на прса умрлог војника,

“Браво!”рече гласом узбуђења жива…

“Ти си нам показ’о  како мрети ваља!”

…………………………………………………..

А, к’о  драги камен, на грудима дива

Блистала је златна војничка медаља…

Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови