Војничко
писмо
Очајничка
битка… Крв … Оружја звека…
Покличи…
Плотуни… Урнебесна јека…
У
топовском огњу брда и планине
Разривене
пламте. Над хладне трупине
Побијених
коња, мртвих витезова,
Док, с
криком, долећу јата гавранова,
И крваво
сунце док заходу бежи,
Тамо, на
редуту, међ’ хрпом мртваца,
С образом
на пушци, један јунак лежи
Погођен у
срце зрном из шрапнела,
Лежи
блед, осмехнут, крвава одела,
А
војничко писмо још непрочитано,
Једним му
крајичком вири из шињела…
……………………………………………………
“Мило
моје дете”, - пише сину мати –
“Пиши нам
да л’ борбе непрестано трају!
Овамо се
чује, да ће рат престати
И да
ћете, опет, доћи родном крају.
Ја не
тебе, тужна, мислим непрестано,
И Господа
молим, и јутро и вече,
Да се
вратиш мајци, материна храно,
И да ми
те писмо у здрављу затече.
Баба више
немаш, дете моје слатко,
Ономад,
напречац, у повратку с поља,
На путу
је пао… Болов’о је кратко…
Јуче је
погребен… Шта ћеш.. Божја воља.
Берба ће
почети чим Крстов-Дан мине.
Виноград
нам пон’о к’о никад до сада.
Ти ћеш
дотле стићи. Док не дођеш , сине,
Нећемо га
брати… Нека … Има када…
Дођи, али
с венцем славе око чела,
Да те
могу с чашћу својим сином звати!
Поздрави
сву момчад из нашега села,
Па остан’
ми здраво! Збогом!... Твоја мати”.
Затим
две-три врсте руком добре жене:
“Кад ће
се, о, Боже, свршит’ војна ова!
Како си
са здрављем? Сећаш ли се мене
И дечице
наше и домаћег крова?
Деца су нам
златна. Њих сад мама љуби.
Тата је
далеко… тежак живот води…
Дођи,
тата, дођи! … Малом ничу зуби.
Јова учи.
Мића почиње да ходи.
Увече,
замишљен, кроз прозоре вири
У Богине
свеће које небо красе,
И устима
малим дуго у њих пири,
Зачуђен и
срдит, што се не угасе!
Наш
бостан на брегу, високо над селом,
Лагано
дозрева, док зрикавци зричу,
А у житу
златном, за жетву сазрелом,
Препелице
тако слатко пућпуричу!
За обед,
редовно, тешка срца седам,
Јер не
видим тебе… То тишти к’о рана.
Кадгод
воз војнички с прозора угледам,
Ја
помислим: ти си… Поздрав… Твоја Ана”.
Најзад
другу страну, све до дна, захвата
Рукопис
детињски, из огромних слова;
“Љутим се
на тебе, што не дођеш, тата!
Поздравља
те много и воли – твој Јова”…
………………………………………………………
А тамо,
далеко, на ограшју тавном,
Док
пукови кличу под тробојком славном,
И крваво
сунце док заходу бежи,
На редуту
тврдом, међ’ хрпом мртваца,
С образом
на пушци, један јунак лежи,
Погођен у
срце зрном из шрапнела,
Лежи
блед, осмехнут, крвава одела,
А
војничко писмо, још непрочитано,
Једним му
крајичком вири из шињела…
Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”
Нема коментара:
Постави коментар