Д. Рајковић - На прагу новог века

На прагу новог века

Пали читлуци мрака, а наш се још надима.

Крстаре по њем’ будно човеколике змије.

О, какво понижење да робујемо њима

На прагу новог века и нове миленије!

На ту мисао горку жуч се пени у мени,

Под рпом ожиљака свест се немоћна мути.

Куд год уперим оком - видици замагљени;

Куда год кренем кроком - разваљени су пути.

На јави самац болу; сапатници све ређи.

У кошмарима ноћи - огањ, пораз и жице.

Како сам жудно хтео да останем на међи,

Али ме босонога прогнаше отровнице!

Разорише ми младост. Старост згара од туге

За некад добром земљом што им паде у део.

О, да ми је да видим те сатанине слуге

Како се распадају - свој крст бих преболео!

По узаврелом котлу вреже се змијурине.

Загаде што год такну, за њима слуз и смеће...

Боже, подржи младост да нам Слобода сине,

Јер без Ње правде није и добра бити неће.

3. фебруара, 1997. Д. Рајковић