Тукло се храбро, очајнички-страсно,
Последњи напор исцрпљен је смело,
Ал’, баш у сумрак, уз клицање гласно,
Руља Маџара упаде у село.
И наста ужас. Кроз вечерњу таму
Огроман пламен изви се у зреник…
Кукњава… журба… А тамо у храму
Стајаше мирно сеоски свештеник;
Дверима царским недоступни веран,
У одеждама, пред лицем олтара,
Чит’о
је псалме, побожан и смеран,
И хладно чек’о долазак Маџара.
И чу се корак… Да л’ то лик човечиј
Мину кроз одсев од кандила бледа?
“Камо шпијуна?”… глас загрме нечиј…
… У цркву уђе поручник хонведа.
“С црквеног торња сигнале си дав’о
Ти, гнусни старче! Ти, што ћутиш муком!
Сад прими плату! Узми што је право!”
…Повика Маџар и измахну руком.
Ал’, баш кад стиже пред олтарска врата,
Да старцу главу са рамена скине, -
Са силним треском маџарска граната
У саму цркву проби са висине;
Погасише се кандила и свеће,
И цела црква огрезну у таму,
И уље прсну на Божје Распеће,
И сама звона јекнуше на храму…
Кад мину тресак и тренутак страве –
У цркви: зјапи разривена груда…
На земљи: Маџар, у крви, без главе…
А над њим: стари свештеник – о, чуда! –
С епитрахиљем блиставим о врату,
С тугом на лицу озбиљном и бледом,
Побожно чита, у пуном орнату,
Молитве свете над мртвим хонведом….
Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови
Нема коментара:
Постави коментар