Последњи поздрав

Последњи поздрав

На бојноме пољу, са пушком у руци,

Стоји српски војник оборена чела,

А пред њиме лежи, у самртној муци,

Смртно рањен брат му, творац сјајног дела…

И још један уздах – То последње беше.

Беше уздах дубок, без бола и јада,

И његова уста као да се смеше.

“Ето тако Србин за Слободу пада!”

Храбри војник клече крај хладнога тела

Мртвога му брата. Суза му се слива

Из ока и пада, пада суза  врела.

На братско срце што немо почива.

И тај топли поздрав што последњи беше,

Беше поздрав брата што га брату дао.

А та хладна уста као да се смеше:

“Брате реци да сам за Слободу пао!”

Н. К.

“Ратни записи”  илустровани књижевни часопис  бр. 8 1915.