Новембар 1914.
Они су ту: у нашој кући;
С урликом јуре. Битка бесни…
Земља се гибље. Громки тресак
Пролама силно под свод небесни.
По Јадру, Мачви и Поцерју
Безмерје крви… низ мртваца…
Народ се бори… народ брани
Гробове својих праотаца.
Пожар у селу… смрт у гори…
А злотвор као звер наступа…
“Не дајте, децо!”… глас се ори…
И труба труби… добош лупа…
Отаџбина је у опасности!
Каљавим друмом: збег за збегом…
Поворка тужних, бледих лица,
Шибана ветром, креће споро
Преко брегова и равница…
Слаби и кљасти… сви су дошли…
И старци, који једва миле,
И момчад с мâлом, који гоне,
И мајке с децом, која цвиле.
Погнутих глава, иду ћутке…
Мрачни, к’о
призор њиних јада…
Докле ће тако? Не зна нико…
Јесенска хладна киша пада…
Отаџбина је у
опасности!
Возови с безброј рањеника
Стичу се сваких пет минута…
Регрути… момчад тек дорасла…
Крвавих груди… лица жута…
Приступиш к неком, чије чело
Остатак здравља јоште зари:
“Војниче храбри, брате драги,
Како на фронту теку ствари?”
Он само руком што одмахне,
И, док му поглед тупо блуди,
Заврти главом, мрк и мрачан,
И болно хукне из дна груди…
Отаџбина је у
опасности!
По двориштима српских кућа
Мушкиња нема… Чамотиња…
А три фантома туда лебде:
Зараза, Смрт и Сиротиња…
На праг од куће каквог старка
Спусти се часком и подбочи…
Па, гледећ’ крвав сунчев заход,
Шамијом црном брише очи.
А њен унучић, златне косе,
Подиже к њојзи очи своје:
“Кажи ми, бако, што сви иду?”
-“Долази Шваба дете моје!”
Отаџбина је у опасности!
Кроз маглу, кишу и кроз блато,
Милећи тромо низ равнице,
Болнице пољске и комора
Уморни иду са границе.
За њима бедни чопор коња,
Сакатих, гладних, с безброј рана,
По блату рамље. Над њим круже
Са дивљим криком јата врана.
Далеко тамо: пожар силни
Прождире села у планини…
И труба негде тужно труби…
И звоне звона у даљини…
Отаџбина је у
опасности!
15. XI. 1914.
Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови
Нема коментара:
Постави коментар