Једноруки див с Тарабоша

Једноруки див с Тарабоша

Када гласник црни узја бесна хата

И одјури, - старац, див са једном руком,

Још узбуђен, страшан, изађе на врата

Наоружан пушком, а огрнут струком.

За њим чељад кличу: “Добри ђедо, стани!

Куд ћеш? Зашто срљаш у наручје гроба?”

-“На Тарабош идем, Скадру на Бојани,

Тамо где су пала моја сина оба!”

“Али, ђедо, стар си… издала те снага…

По коси ти, давно, пало иње сиво!”

-“Не! Напротив; млад сам, децо моја драга,

Догод ми је срце у грудима живо!”

“Све си дао роду. Па зар и сад први

Да будеш у борби за Крст и Слободу?”

-“Догод човек, децо, има капљу крви,

Он не може рећи: Све сам дао роду!”

“Зар на Вучјем Долу, добри ђедо стари,

Ниси руке лишен сред крвавог боја?”

-“Јест, изгубих руку, али шта то мари,

Ја још једну имам, мила децо моја!’

И оријаш тада, за тренутак клече

Те унука стиште, целива у чело,

“Опраштајте! Збогом!”… узбуђено рече

И још једном, тужно, погледа на село.

Па пође. Пред њиме стаза не беласа…

Планинско беспуће… непролазност крша…

Бела му се брада на ветру таласа,

Један празан рукав за њиме лепрша.

И, док, тако, мамљен Славом и Слободом,

Корача титанским, узвишеним ходом,

Уз гудуре кршних, високих планина,

Наличи, спрам сјаја небеске буктиње,

На огромног дива, који се пропиње,

Да дохвати сунчев котур од рубина!...

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”