Дужност и
срце
Планинске
косе запаљене горе.
Муње
шрапнела шибају до неба.
Прса у
прса пукови се боре.
Тренутак,
кад се победа колеба…
Гушање…
Замор… Однекуд притиче
Помоћни
одред. И, с храброшћу лава,
Капетан
стари усхићено кличе:
“Онамо,
децо! Онамо је слава!”
Будите
чврсти! Па, падне ли који,
Чуда ми,
Боже! У рату се гине.
Чврстоћа
срца јунаку пристоји.
Она је
бисер војничке врлине!”
Ал’, тад,
међ’ мртвим, он виде на стази
Лик
познат један и познате очи.
“Ох,
Боже, он је!”… свога брата спази…
Па болно
јекну… и за корак крочи.
Но, кад
се наже борцу што издише,
И клекну,
душе огрезле у плачу.
“Јуначе,
овде ниси сродник више.
Већ само
ратник!”… - глас дужности зачу.
И он се
трже… не хте да целива
Тог лепог
дечка, изпруженог нице,
Већ рече:
“Браво! “, па, с мирноћом дива,
Стаде на
чело своје јединице.
“За мном,
ко воли свога командира!”
Кликну,
па бурно, силином тајфуна,
Јурну у
метеж, с шаком гренадира,
Уз писку
труба и праску плотуна…
Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”
Нема коментара:
Постави коментар