Материно срце
Рањеник на тврдом болничком одру.
Десница му рука крвљу обливена.
Над одром његови родитељи сузни
И сестрица нежна и љубљена жена.
“Шта волите више: руку или живот?”
-Пита лечник тихо и што може тише. –
“Без руке ће јунак и живети можда,
Али с руком никад! Што волите више?”
А сестра ће рећи: “Та рањена рука
Није рука даљног туђинца војника!
То је рука мога јединога браце!
Она ми је понос! Она ми је дика!
Њом ме је на игру водио к’о дете;
Њом ће ме извести кад ми дођу свати;
Не тражите руку мог рођеног браце,
То не могу дати! То не могу дати!”
А жена: “Том руком, коју крвца роси,
И због које, можда, њему нема спаса,
Некад ме нежно милов’о по коси
И грлио чврсто око витког стаса.
То је рука моја! Она ми је некад
Дарована Богом пред лицем олтара;
Не траж’те ми оно што не могу дати!
Домаћин без руке – кућа без чувара!”
Тад устаде отац:”Ја сам стар и болан,
Ал’ још није близу мог живота лука;
Тај што овде лежи то је мој јединац,
Он је оцу своме био десна рука.
Па зар да посечем стуб старости своје?
То би било мрско и људ’ма и Богу!
Тражите све друго, ал’ његову руку…
Само то не могу! Само то не могу!”
‘А ти, добра стара?”окрете се лечник –
“Шта ти мислиш: овде шта би добро било?”
А мршава, стара, измождена жена,
Са рукама тромо спуштеним у крило,
Утучена црним, свирепим сазнањем,
Као кип сеђаше у ћутању немом,
А њено се добро материнско срце
Цепало пред страшном и грозном дилемом.
“Сец’те!”- најзда старка прошапута ти’о –
Што нежније само и лакше умете!
Он је, и без руке, мени драг и мио!
Он је моја љубав! Он је моје дете!”
Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови
Нема коментара:
Постави коментар