Повратак дечјих збегова

Повратак дечјих збегова

Суморно. Мрачно. Киша сипи…

Туробни смирај зимског дана;

По земљи шушти мртво лишће,

Под небом креште јата врана.

К’о  да је прош’о  хор демона

Кроз плодне њиве, равна поља;

Рујине, пустош, уништење,

Згаришта, беда и невоља.

Кроз маглу, која све прожима,

И кишу, која сипа лако,

Редови кола, пуних деце,

Одмичу тужно и полако…

Бегунци мали журе, журе

Преко брегова и долина,

У своју драгу, родну Мачву,

Тамо, где хучи брза Дрина.

У души им је страх и зебња;

У оку: суза, једва скрита;

Тело им овлаш покривено

Остатком јадних, бедних рита.

И, мада гладни, полу-смрзли,

Сви напред журе, циља свесни;

Друштво им: ветар, снег и киша,

А покривало: свод небесни.

Страдају, пате и умиру

По друмовима, пуним блата;

На њина нежна, слаба плећа

Пада сав терет овог рата.

--------------------------------------

---------------------------------------

О, Боже, није л’ доста, што је

Људима дана горка чаша?

Зашто да пате и подлежу

Невина, мала деца наша?

Деца су рајски луч у нама

Који не гаси чак ни смрца;

Најмекши трептај наше душе;

Најлепша дирка нашег срца;

Деца су душа кућног гнезда,

Подстицај наше крепке моћи;

Деца су јата зрачних звезда

У мраку наших црних ноћи.

Деца су тело наших снова

И светла нада људског рода,

Зашто да воћке не узрасту

И не донесу златног плода?

“Ах, зашт, зашто?”- заман питам

Планете, звезде, пуне чара,

И молим небо, тражим Бога,

Ал’ добри Бог не одговара…

------------------------------------

Све гушћи сумрак. Ветар хуји,

Као на погреб згаслог дана,

По земљи шушти мртво лишће;

Под небом креште јата врана.

Поворка дуга дечјих кола

Стаје на конак у долини.

Пале се огњи… Негде тамо

Топови грме у даљини…

Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови