Сан у цвећу

Сан у цвећу

-         † Аци Т. Ристићу-

Подне. Нигде никог на прашљивом путу…

Док пролетње сунце трепти с неба плава,

На коси од брега, на скровитом куту,

Насмејана лица млади војник спава,

Гологлав, у трави и суром шињелу;

А благ поветарац са планинских страна

Пирка му по груд’ма и по лицу белу,

И њиха над њиме цвеће јоргована.

Око лепог момка, наоколо свуда:

Кукурек, поменак, саса и никсица.

А тамо, под брегом, речица кривуда

Кроз читаво море плавих љубичица.

Лево: пуста села. Отуд, с десне стране,

Где се топољари у бескрај протежу,

Из сваког жбунића и са сваке гране

Песмице се птичје весело разлежу.

А војник се смеши, лица раздрагана…

Да ли са умилног птичјег цвркутања?

Ил’ победу снива минулога дана?

Ил’ повратак кући, можда, момак сања?

Као: већ је дома. Куца. Брава шкри’не.

Он отвара врата. Унутра: њих двоје!

Отац шири руке: “Добро дош’о сине!”

А мати сва срећна: “Ти си! Чедо моје!”

Из суседне собе сестрица излеће,

И за собом води своје тиће мале.

Грли га и трепти од чежње и среће:

“Ох, ал’ си се много променио, брале!”

А дечица златна, хор малих славуја,

Најпре се застиде од “војника страна”,

Ал’, кад виде ко је, кликну: “Уја! Уја!”

И њином се грајом испуни дворана.

Једно му прстиће кроз браду провлачи

И пита га:”Ујо, како ј’ тамо било?”

А друго му сабљу скида и извлачи,

А треће се пење на ујино крило.

Он поклоне дели. Оцу: фрушког вина.

Дечици: по фишек слатких шећерлема;

Својој старој мајци: рубац од сатина;

А сестрици нежној: леп прстен из Срема…

………………………………………………..

………………………………………………..

Окренута лица у небо етирно;

Раширених ногу; с руком испод главе;

Он лежи и даље непомично – мирно

Испружен на својој постељи од траве;

Зује вредне пчеле; воће процветава;

Лептирићи круне златне капље росе;

У цвећу и песми лепи момак спава…

Један комад мозга вири му из косе….

Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови