Бранко Јагодић
Вино пије Јагодићу Бранко,
Вино пије, а јасно попева:
“Хај, да ми је увек грло танко
И девојче из сред Сарајева;
Да имадем фрушкогорска вина,
Па да слушам с гусала јецања,
Да је мени севдаха из Врања,
А имања испод Варадина;
Још да ми је славе србијанске,
Соколића испод Требевића,
Да имадем опреме душманске,
А вечито срце Обилића;
Да из Лике покупим војнике
И све боре из ужичке горе,
Наше сиње да сагледам море
И орлове љуте Крајишнике,
Да је мени сремачких лугова
И ђетића из Васојевића,
Витезова око Куманова
И кућића испод Озринића,
Ловорика око Дубровника,
Хладна ветра испод Дурмитора,
Беле куле од Задра Тодора,
Расцветалих босанских шљивика,
Сјајних тока, што имаде Бока;
Да ме дворе танке Велешанке,
Да ме воле младе Србијанке;
И да ми је злата из Тимока
Беле рибе из Охрида бела
И зелене јелике из Таре,
И ливаде око Колубаре,
Питомине у мачванских села,
Из Мораве плодне њиве дивне,
Насмејане око Ибра луке,
Још да су ми тетовске јабуке,
Из Призрена и из Пећи гривне;
Да је моја шара са Вардара,
Сабља змија старих Кривошија,
Да се сија са мном Шумадија
Као понос у цара Лазара,
Да су мени Душанова крила
И витештво Краљевића Марка…
Жељо моја витешка и жарка,
Зар се јоште ниси остварила?”
Разлеже се тутњава душманска,
Бранко пије и гротом се смије,
Око њега деца србијанска
И старије нагнуте делије.
Док покликну гласника иза стране:
“Зло вам вино и горе вам било!
Бујица ће саломити бране –
Већ вам лево крило попустило.”
Бранко крете осветничке чете,
Стас им витак, а два ока хола,
Побратиме, као у сокола,
Па соколи ширимице лете;
Развише се један до другога,
Све гледају један на другога,
Пушке празне један уз другога
И падају један до другога.
Колико је Мачкова Камена
Леш јуначки све је притиснуо,
Бол вечите траге утиснуо,
Одлетеле главе са рамена.
Један паде, а гласа не даде,
Други рече:”Освети ме, брале!”
Још је борба, а звезде се пале
И по ноћи шкргут не престаде
Ал’ бујица одби се сатанска
И размаче као платно танко…
Мртав лежи Јагодићу Бранко,
Око њега деца србијанска
И старије нагнуте делије.
Бранко Јагодић – Пешадијски мајор, (31. кл.
В. Академ.) највеселија природа свога времена. Војници су га у миру волели као
најбољег друга, а у борби их је заносио за собом. Пао је на Мачкову Камену, а
сахрањен између Борање и Јагодње.
Милосав Јелић - "Србијански венац"
