Мих. Кајмачић - Чучук Стана

Чучук Стана

Као на бојном пољу кад рањен витез пане,

Па га остави нада, савлада туга, вај.

Помоћи ни од куд нема, изгуби брата, друга.

Уздишућ’ болно чека свога живота крај.

Тако и она млада, кад Хајдук-Вељко паде,

Погибе ор’о  српски и клону српска моћ,

Добјеже овом гају, да срцу тражи л’јека,

Љевајућ’ горке сузе по цио дан и ноћ.

А кад небесни творац сагледа тугу њену,

Наредбу свету даде једном анђелу свом,

Па је од Чучук Стане створио виту јелу,

Што је сад урес, круна мирисном гају том.

А онај малени поток, што поред јеле дере

А што жуборећ’ тужно тече кроз густи гај,

Од њених суза поста, да вјечно прича нама

“Кол’ка јој бјеше туга, колики бол и вај!”

Неготин                 Мих. Кајмачић

Босанска Вила бр. 10  1903.

М. Кајмачић - На дан смрти славног српског војводе Пека Павловића

На дан смрти славног српског војводе

Пека Павловића

Грмљавину од топова, звеку јатагана,

Уздисаје деце своје од убојних рана

Слушао је Ловћен стари хиљадама пута,

А нико га још не виде тужна, забринута.

Увек беше ведра лица, јуначка погледа,

За уздахе није знала та старина седа.

А кад јутрос тужне гласе чу с Цетиња равна,

Мислима се старац баци у времена давна,

Па се сети четовања горскијех хајдука,

Па се сети Грујичића, Мандушића Вука,

И осталих, ките своје храбријех синова

Миљанова и Павлова вође соколова….

Ал’  ту јунак сад не може јаду да одоли,

Већ уздахну Ловћен стари, горке сузе проли.

Крајина 1903.      М. Кајмачић