Марин Сабић - Бесаница

Бесаница

Што мено ово ноћас уснут’ не да?

Што мојој души ноћас не да мира?

Што ово срце немирно ми преда

Ко да ми нешто пријети из свемира?

Са прозора ја у ноћ гледам црну

Док око мене град ко мртав спава:

Мисли би хтјеле да се у даљ врну

Ал’ с муке тврде клонула ми глава.

За Озрен већ је мјесец зашо давно,

А небо за њим јаче просијава;

Свуда се глухо шири поље равно

Тек с ноћног ћуха борје подрхатава.

Кадикада, ко гласник тајних мука

С дворишта лајућ пас се одазива,

А из Будинца кукавица кука

Ко да свијету несрећу казива.

Ја у ноћ гледам попут очајника

С мраком се борећ што одсвуд овија,

А с далекога високог звоника

Ненадно ура за уром одбија.

И звук се тужни шири изнад града

Ко тутњава са понора дубока,

И свака ура на срце ми пада

Ко горка суза невиђена ока …

Марин Сабић, Будва

Босанска Вила  бр. 23   1909.

Марин Сабић - Снило ми се…

Снило ми се…

Снило ми се да сам умро: у тишини у самоћи

На дну гроба ја сам лежо, у наручју вјечне ноћи.

Помрчало сунце јарко, потамнио јасни данак:

Снило ми се да сам умро, а смрт била лаки санак.

У сну тихом дани текли неосјетно, ко часови,

Текли дани и године и године и в’јекови.

А у току бескрајноме ко живећи ја сам сниво,

У тишини, у самоћи снивајући прислушкиво.

По свемиру неизмјерном коло воде златне звијезде

А смртници за смртницим редовима густим језде.

Језде чете небројене шумећ свијет в’јек свој вије,

А у мојим грудма било васионског жића бије,

Па се груди моје шире и срце ми поиграва.

Из просторја свемирскога глас ми сваки дотитрава.

А ја с душом васионом упоредо тихо дишем,

И на мору неизмјерја, лагано се смијућ њишем:

А свемиром дани теку неосјетно ко часови,

Теку дани и године, и године и в’јекови ….

Марин Сабић, Будва

Босанска Вила бр. 21  1909.

Марин Сабић - Побједна љубав

Побједна љубав

У очи твоје дубоке и сјајне

у мирне, чисте очи твоје

ја гледам кô у лазур ноћи бајне

кô у дубине душе своје.

И видим чежње жарке, мисли тајне

што по њима се кријесећи роје,

и сања мојих видике бескрајне,

гдје царујемо тек нас двоје. 

Ми царујемо а дворани чарни

на ведрини се наши сјају

од звијезда златних и цвјетова шарних.

Посљедни  синци нараштаја стртих

у бесмртничком загрљају

ми царујемо – побједници смрти.

Марин Сабић, Будва

Босанска Вила бр. 1  1909