26. новембар 1918.
Мрк и мрачан, као дан облачан
На врх горе бесан витез стоји;
Тешка сабља звони му у руци.
Крај њега су из горе хајдуци,
Крв поганска доламе им боји.
Док из даље гракћу гавранови
И вук вије из пећинског мрака,
Пусте чалме леде се по стењу.
Крв пљуснула по горском камењу;
Табор лежи сломљених Турака.
А из даље, с горе Романије,
Где се муње с верховима сплићу,
Глас одлеже Старине Новака:
“Здраво да си, челенко јунака,
Сабљо наша — Петре Мркоњићу!”
Драгољуб Филиповић
Гласник Српског историјско-културног
друштва “Његош”
децембар 1980.
Нема коментара:
Постави коментар