Сердар зове своје соколове
Испод старих четинара
шуми Тара плаховита.
А Мојковац, бина стара,
људске крви од земана сита,
очекује битку љуту,
— јер је Ћесару стао на путу.
С једне стене Сердар крилати,
с војском својом разговара,
о Бечу који с Богом рати,
и вери која чуда ствара,
о Церу и Колубари,
— који су сада на Тари:
“Краљ Србије и војска његова,
већ су иза Скадра града,
чекајући праха и олова,
које шаље Француска влада,
јер се на Бојани задња битка бије
— за спас мајке Србије.
“Британска флота у помоћ хита
с топовима и пушкама.
Битка ће бити страховита,
али храбра рука и копља прелама,
данас на Тари, крвавој пољани,
а сутра на зеленој Бојани.
“Ћесарове регименте
испред нас се гомилају,
јер Беч хоће да омете
све планове, који наде дају,
да ће српску војску са Дунава
спасти Тара и Бојана плава.
“Зато ту где смо . . . остајемо
до последњег свог куршума,
јер на Мојковцу битку бијемо,
а то се не сме скренути с ума,
— од које зависи сама слобода
и судбина српскога рода.
“На Косову није нас било,
зато је царство изгубљено.
А сада наше десно крило
сме да буде савијено
— кад умукну задњи бојни крици
и падну сви моји перјаници.
“У памет се, децо Црне Горе,
браниоци раскрснице ове,
да нас сутра браћа не укоре,
и Обилић на свој суд позове . . .
јер никада испод неба плава,
— не умире онај ко спасава.
“Смрт није лака . . . то сви знамо:
боли страшно за секунд који.
Али срамоту осећамо,
и кад се прах са земљом споји . . .
јер тежина таквог чина
— прелази вечно с оца на сина.
“Пред нама су цеви пуне,
а иза нас гробови.
Отаџбина зове, а не куне,
јер су њени бели орлови
— увек спремни да полете
за вечите српске аманете.
“Србија нас чека крај Бојане,
и док се она ту сконцентрише,
ми јој крвљу својом видамо ране
за дане боље и наде више,
када ћемо, наслоњени на британску флоту,
-наставити своју славну Голготу.
“Ту су нам част Немци доделили,
да битку задњу с њима бијемо,
како би њиховој тевтонској сили
казали што умемо и смемо
— док на нашим прсима
последњег метка има.
“Дошао је славни и суђен дан
да испијемо задњу чашу.
И ако свако буде великан
свршићемо славно мисију нашу,
јер је данас плаха Тара
— што беху јуче Гласинац, Цер и Колубара.
“,Нема никог да нас причести,
нити клетвом уплаши.
Ћесар ће чути наше исповести,
када уз Тару пројаши . . .
— зато у бојне редове, борци,
мрки моји Црногорци!”
Војска се разви у бојни строј,
док Тара мутна тече.
Почиње задњи крвав бој
на наше свето Бадње вече.
А сердар Јанко од среће плаче,
јер се натраг нико не помаче,
И јер горди Ловћен не умире
све док с танких струна плачу лире!
Милан Јоков
Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’
Јуни 1960
Нема коментара:
Постави коментар