“ Зашто дижеш Српство што је пало?!
У Лим баци гусле јаворове,
Баци деда гусле и гудало,
Па загрли кћери Аморове!” . . .
Ћутке старац рве се са муком,
А душа му наређује криком:
“'Нека умре деда са унуком,
Нека умре грешник с праведником!”
“Ко да живи кад му душа кука,
А још снаге у рукама има?”
С обе руке опаса унука
И с њим скочи на дно мутног Лима.
Остадоше гусле на ледини
Да казују трагедију једну,
Кад ту дођу потомци Дедини
И крај Лима на обалу седну.
Страх самртни крај њих хвата људе
Као децу усред мрачне шуме:
Саме гусле певају и гуде,
А нико им речи не разуме . . .
Милан М. Петровић
Гласник Српског историјско-културног
друштва “Његош”
децембар 1961.
Нема коментара:
Постави коментар