Ж. Савић - Беспуће

Беспуће

Северац  језиво звижди, тмурне облаке носи,

Док студен удове ломи и душу издају моћи,

Бескрајни дани се нижу и дуге бесане ноћи,

А бело иње слаже по мојој тамној коси.

Смрт се нечујно краде, стопама мојим гази,

Из сваког мрачног кутка дах јој ледени бије,

А наде ниодкуда да јадно срце згрије

Једино уздах тешки са бледих усана слази.

Све што ми беше драго, драже од очњег вида,

Оставих, отргнут грубо једне вечери благе.

Сад крст претешки теглим већ на измаку снаге,

А гордост и боле скривам црном копреном стида.

Ж. Савић, с.р.

Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош” 

Јуни  1986.