Вијећали у Никшићу Турци
На бијелу Мушовића ару.
Састало се тридесет Турака,
Међу њима Амза капетане.
Све се фале од града грађани,
Кој’ је од њих докле долазио
И из брда плијен догонио.
Амза шути, ништа не говори,
Већ он пољем гледа Никшићкијем.
Даде му се нешто погледати,
Док се прамен магле заподио
Широкијем пољем Никшићкијем,
Док из магле ниче коњениче.
Познава га тридесет грађана,
Познаваху, познат’ не могаху.
Док се момак ближе примакнуо,
Познаде га Амза капетане :
То бијаше Сефер од Пипера.
Па до ара доћера гаврана
И под аром с њега одјахао,
Па уљеже у бијела ара,
И Турцима турски селам викну,
А Турци му селам прифатише.
Помиче се један до другога
И Сеферу мјесто начинише.
Сефер неће ђе му мјесто граде,
Веће сједе поред капетана.
А Амза му вели Мушовићу:
“О Сефере, градска буљубашо,
Ђе си био, докле си одио?
Нијеси ли плијен припазио,
Што би добро за грађане било!”
А Сефер му вели од Пипера”
“Господаре, Амза капетане,
Ја сам био брдим’ каменијем,
Под Повију јесам долазио,
На студену воду Буковицу,
И слазио на Кобиље доце
До торине Вујадиновића;
Гаврилове уводио овце,
Код оваца ниђе никог нема
До Гаврила Вујадиновића
И његове кићене Брђанке.
Каква му је кићена Брђанка,
За пашу би пашиница била!
Јер се Влашче скоро оженило,
Оженило из Мораче доње,
Од првога соја Миловића.
Већ дај мени тридесет грађана
И пред њима до три буљубаше:
Најпрвога Балабана Муја,
А другога Џидић барјактара,
И трећега Мрку Хусеина.
Ја ћу брдим’ ићи каменијем,
Гаврилове плијенити овце,
А Гаврилу посијећи главу,
Довешћу му кићену Брђанку
И теби је хоћу поклонити!”
А кад зачу Амза капетане,
Пољуби га међу очи црне,
Ђе се сиви соколови љубе.
“Аферим ти градска буљубашо !
Ајд’, Сефере, својој танкој
кули,
Те се свуци, па се преобуци,
И наљези испод мога ара,
Азур ти је тридесет грађана”.
Оде Сефер својој танкој кули.
Ту се свуче, па се преобуче,
И упрти торбу обравницу,
А претури струку сингавицу,
А на раме брата џефердара.
Он наљезе испод б’јела ара.
Азур бјеше тридесет грађана
И пред њима до три буљубаше.
Ко је невјеш’, прије не видио,
Баш би рек’о и заклео би се,
Да нијесу од града грађани,
Већ ко да су од брда Брђани.
Отолен се чета подигнула,
Ударише пољем Никшићкијем.
Право чета иде на Повију,
На студену воду Буковицу,
Па отален на Кобиље Доце,
Ту је чета данак заданила.
Већ да видиш Сефера Пипера,
Он се пење јели на врхове,
А срчали дурбин извадио,
Окреће на низ Кобиље Доце,
Док угледа Гаврилове овце.
Код оваца ниђе никог нема
До Брђанке, кићене невјесте,
Она б’јеле заузбија овце.
Он на ниже дурбин поспуштио
И угледа Вујадинив’ Гаша.
Гашо сио на студену ст’јену,
Преко крила брешу претурио,
Па он овце гледа и Брђанку.
А какав је Вујадиновићу:
Мрки су га поклопили брци,
Покрили му пушкам’ тепелуке,
А обрве пале на бркове,
Па он гледа на четири стране,
Да му окле не ударе Турци.
Кад га виђе Сефере Пипере,
Ни мало му мило не бијаше,
Ама друга бити не могаше,
Па низ јелу Турчин ударио.
До по јеле био силазио,
Од по јеле на земљу скочио,
Па грађаним’ ријеч проговара:
“Ајде, Турци, дома да идемо.
А какав је Вујадинов Гашо,
Не да брава без мртвијех глава
И без доста крвавијех гаћа!”
А кад зачу Балабане Мујо,
Он овако њему проговара:
“О Сефере, градска страшљивице
Јеси ли се болан препануо,
Ђе си мрка влаха опазио?
Но ти ајде граду Никшићкоме,
Па ти прељу узми и преслицу,
Па ти преди гаће и кошуље.
Вала, била, и тако ми дина,
Кад навије на горицу сунце,
Гаврило ће на торину овце,
А под овце потурит’ јагањце,
Потуриће бистра џефердара,
Да он вата подојнице овце,
Ја ћу свога повадит’ анџара,
У торину ускочит’ Гаврилу,
Са голијем у шакама ножем,
Па што мени Бог и срећа даде.
Но, Турчине Џидић барјактаре,
Ако видиш да Сам погинуо,
Ти ускочи Влаху у торину,
Нећеш ли ме осветити побро”.
“Хоћу, побро, оба ми свијета!
Већ Турчине Мрка Хусеине,
Ако видиш да сам погинуо,
Ти ускочи Влаху у торину,
Нећеш ли ме осветити побро”.
“Хоћу, побро, оба ми свијета!”
Кад навило на Горицу сунце,
А Гаврило на торину овце,
А под овце потури јагањце,
Па кићену дозива Брђанку,
И даде јој бистра џефердара,
И овако њојзи проговара:
“Добро гледај на четири стране,
Нешто мрке вашке полајују,
Ја л’ су вуци, ја л’ грађани Турци.”
Тад ускочи у торину Гашо,
Да он фата подојнице овце.
Кад га виђе Балабане Мујо,
Он потури бистра џефердара,
А пламена извади ханџара,
У торину ускочи Гаврилу.
Угледа га кићена Брђанка,
Па Гаврилу ријеч проговара:
“Зло ти јутро Вујадинов Гашо,
Пос’јече те градски буљубаша.”
А кад зачу Вујадинов Гашо,
Он потури подојнице овце.
Док га виђе, одма’ га познаде,
Па овако њему проговара:
“Куд ћеш амо, Балабане Мујо?
Пуне су ми обје бушатлинке,
Убићу те, преварит’ те нећу.”
За то Турчин ни абера нема,
Већ све иде кроз торину Гашу,
Да његову посијече главу.
Дочека га Вујадиновићу.
Па га пушком бушатлинком гадја,
И добро је њега погодио
Посред прси и сјајније’ тока;
Паде Турчин на торину мртав.
А кад виђе Џидић барјактаре,
Ђе погибе Балабане Мујо,
Он повади пламена ханџара,
А потури бистра џефердара,
Па ускочи у торину Гашу
Са голијем у шакама ножем.
Дозивље га Вујадиновићу:
“Куд ћеш амо, Џидић барјактере,
Пуна ми је једна бушатлинка,
Убићу те, преварит’ те нећу.”
За то Турчин ни абера нема,
Но све иде кроз торину Гашу,
Да његову посијече главу.
Дочека га Вујадинов Гашо,
Те га пушком бушатлинком гађа,
Добро гађа и погоди дивно,
Посред пуца, дје му дума куца;
Мртав паде Турчин на торину.
А кад виђе Мрка Хусеине,
Ђе погибе Џидић барјактаре,
Он потури бистра џефердара,
А повади пламена бјелана,
И ускочи Гашу у торину
Са голијем у рукама ножем,
Да његову посијече главу.
А кад виђе Вујадинов Гашо,
До Брђанке бјеше доскочио,
Те прифати бистра џефердара,
Па дозива Мрку Хусеина:
“Куд ћеш амо, Мрка Хусеине,
Пуна ми је бреша пирлитана,
Убићу те, преварит’ те нећу.”
За то Турчин ни абера нема,
Но све иде кроз торину Гашу,
Дочека га Вујадинов Гашо,
Па га својим џефердаром гађа,
И добро је њега погодио:
У повије међу очи двије,
Чело прште, очи испадоше,
Мртав Турчин паде на торину.
А кад виђе Сефер од Пипера,
Са његово тридесет грађана,
На торину јуриш учинио,
А кићена побјеже Брђанка,
Она бјежи стрмо низ планину.
Ал’ је љута припазила гуја,
Припазио Сефер од Пипера,
Па је гони пјеше на ногама.
Ал’ Брђанка хитра на ногама,
Па побјезе брдим’ каменијем,
А до куле Вујадина старог,
Па завика из грла бијела:
“О мој свекре, Вујадине стари,
Дај отвори пребијелу кулу.”
Кад је старац зачу Вујадине
Док је чуо, одмах је познао.
Па отрча низ бијелу кулу
И Брђанки отворио врата.
“Снахо моја, дуго јадна била,
Је ли мени у животу Гашо?
Да му нису ударили Турци,
И његову посијекли главу
И бијеле одјавили овце?”
А Брђанка ‘вако одговара:
“О мој свекре, стари Вујадине,
Јесу њему ударили Турци,
Мислим да су њега посијекли
И бијеле одјавили овце.”
А кад старац зачу Вујадине,
Он истрча на бијелу кулу,
И извади двије пушке мале,
Те он њима живу ватру даје.
Оде јека брдим’ каменијем,
Док тридесет ево ти Брђана,
Све о врату ћесе објесили,
Објесили ћесе и фишеке,
Држе пушке у лијеве руке,
Па питају старог Вујадина:
“Каква ти је голема невоља?”
А старац им вели Вујадине:
“О Брђани, ја вас Богом кумим,
Мислим Гашо није у животу,
Јер су њему ударили Турци,
Да бијеле одјаве му овце.
Но на ноге путем пријекијем.”
Када чуше тридесет Брђана,
Полећеше пријекијем путем,
А за њима стари Вујадине.
Кад су били у Кобиље Доце,
А све пушка пуца Гаврилова,
Све прескаче у љутине Гашо,
А обара једног по једнога,
Тринес’ бјеше убио Турака.
А кад зачу старац Вујадине
Ђе још пуца пушка Гаврилова,
Брђанима ‘вако проговара:
“Браћо моја, тридесет Брђана,
Благо мени до Бога милога,
Још је мени у животу Гашо!”
Западоше у тијесне кланце,
Док ево ти Сефера Пипера,
Ђе он јави Гаврилове овце.
Тад Брђани пушке опалише
И убише двадесет Турака,
А кад пушка пуче од Турака
Погодили старог Вујадина,
Мртав паде стари Вујадине.
А кад виђе Сефере Пипере,
Ђе од Турак’ нема уточника,
Он побјеже низ Кобиље Доце.
Но га храбри змају опазио,
Храбри змају, Вујадинов Гашо.
Пошто виђе да стићи не може,
Он га пушком од очију гађа,
Саломи му у мишици руку,
Па му десну даде у лијеву,
И Сеферу ‘вако проговара:
“Ајд, Сефере, ка Никшићу граду,
Па се фали у граду грађаним’,
Како ти је са Гаврилом било!”
Тад бијеле повратише овце,
Укопаше старог Вујадина.
Автовац
Прибиљежио од Шћепана Ћоровића Душан Осмокровић
Босанска Вила бр. 13-14,
15-16 1913
Нема коментара:
Постави коментар