Јелена - О Ф!

О Ф!

Опет  те видех, џанум кадо, жељо моја,

Видех те ја.

Јараби, шућур!¹ Да сам срећан, кузум ханум,

Мармара зна;

А Рум-Или ² је опевала срећу моју,

Састанак тај;

Анадол, опет, вас у чуду, узвикује:

Ашколсун³ Вај!

Јербо и Камбер и Арзија, двоје драго,

Вид’ли се пре:

Желели су се шест година, ми, џанум кадо,

Још озго две.

Али тако ти оне среће, кад ти рекох:

Волим те ја;

Тако ти јада, кад нас растави црни к’смет,⁴

Судбина зла,

Хајд’  прогугучи, вај гугутко, зашто ћутиш!...

Дертли⁵ си сад,

Кад нам тице севдах поју, радост пева

Васцео град;

И кад Мармара* од радости далге⁷ баца

На Златни Рог;

И када Босфор од милости дотиче се

Конака твог!

Оф! Џанум кадо, жељо моја, сад на лицу

Дерт ти је клет,

Кад се смеје с моје среће небо, земља,

Васцео свет!!

¹ Господе, хвала

² Румелија

³ Браво

⁴Срећа

⁵Брижна

*Мраморно море

⁷Талас

Јелена

 Српски књижевни гласник књига III  бр.3   1. август 1901.