понедељак, 17. август 2015.

Алекса Ковачевић - Отаџбина

Отаџбина

Када би ме Господ попо на висине,
Да одозго гледам земаљске ширине,
Па да бирам земљу најљепшијех боја,
Изабро бих тебе Отаџбино моја.

Ти си светла тачка земаљскога раја
Раскоши су твоје божанскога сјаја,
Анђели су Божји срећни кад те виде,
Јер љепоте твоје нема више нигде.

Свако твоје брдо, ливада и река,
Очарава сјајем Бога и човека,
А певају птице са високих гора,
О љепоти твога Јадранскога Мора.

Куда сунце грије под сводове неба,
Нема љепше среће ни слађега хљеба;
Ко у теби земљо што ти нема пара,
Где буктиња светли са српског олтара.

Да у теби живим о корици хљеба,
Да ме сунце грије са твојега неба,
Па ти више пажње посветити могу,
О теби бих реко ко Христос о Богу.

За тебе је крвца потекла ко река,
И аманет примо потомак од претка;
Да за тебе живи и слободу твоју,
Увек живот даде у крвавом боју.

Када би ме Господ попо на висине,
Да одозго гледам земаљске ширине,
Па да бирам земљу најљепшијех боја,
Изабро бих тебе Отаџбино моја.

Лондон, 1958       Алекса Ковачевић

Гласник Српског историјско-културног друштваЊегош” 

јуни   1959.








Нема коментара:

Постави коментар