Алекса Ковачевић - Отаџбина

Отаџбина

Када би ме Господ поп’о на висине,

Да одозго гледам земаљске ширине,

Па да бирам земљу најљепшијех боја,

Изабр’о бих тебе Отаџбино моја.

Ти си светла тачка земаљскога раја

Раскоши су твоје божанскога сјаја,

Анђели су Божји срећни кад те виде,

Јер љепоте твоје нема више нигде.

Свако твоје брдо, ливада и река,

Очарава сјајем Бога и човека,

А певају птице са високих гора,

О љепоти твога Јадранскога Мора.

Куда сунце грије под сводове неба,

Нема љепше среће ни слађега хљеба;

К’о у теби земљо што ти нема пара,

Где буктиња светли са српског олтара.

Да у теби живим о корици хљеба,

Да ме сунце грије са твојега неба,

Па ти више пажње посветити могу,

О теби бих рек’о к’о Христос о Богу.

За тебе је крвца потекла к’о река,

И аманет прим’о потомак од претка;

Да за тебе живи и слободу твоју,

Увек живот даде у крвавом боју.

Када би ме Господ поп’о на висине,

Да одозго гледам земаљске ширине,

Па да бирам земљу најљепшијех боја,

Изабр’о бих тебе Отаџбино моја.

Лондон, 1958       Алекса Ковачевић

Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош” 

јуни   1959.