Мујо Џубур - Крновка

Крновка*

-Пјевао уз гусле Мујо Џубур у Гацку-

Вино пила четири сердара,

На Лијешњу, у ћелије доње;

Сваког ћу ти по имену казат’:

Једно Шундић бјеше калуђере,

А друго је Попе Никодиме,

А треће је Бућићу Малиша,

А четврто Павун од Пипера,

А служи им Требјесанин Вуче,

С’кленом чашом и десницом руком.

Пише пивô за неђељу дана.

Па им вели Шундић калуђере:

“Браћо драга, четири сердара!

Ми пијемо у ћелијам’  вино,

Ни о какву добру не зборимо.

Није л’  који ђегод силазио,

Скендерији, ја л’  Херцеговини,

Није л’  шићар ђегод припазио,

Да дрмнемо силовиту војску,

Ловну гору и седмеро брда,

И Морачу и доњу и горњу,

Да на Турке удримо крвнике,

Турскије’  се насијећи глава,

А брђане напитати меса.”

Тад им Павун вели од Пипера:

“Браћо драга, четири сердара!

Ја ћу вама добар шићар казат,

Ја оскоро Подгорици сиђох,

Ту пандура четерес Пипера,

На пандуре да оружје купим,

Па се вратих крајем Зете хладне,

Испод Спужа а турскога града,

Ту сам добар шићар упазио,

Браћо драга, три буљука брава,

Нешто мало, три хиљаде глава,

За њима су Арнаути Турци,

А на њима каљави фистани,

А у руке пушке гранајлије,

Што чувају крајем Зете овце.

Ја им дођох, Бога нафалио,

Арнаути прифатише здрављем.

Па ја Турке Арнауте питам:

“Чи’  је беглук, чије ли су овце?”

Они Бега Лисичића кажу,

Мурат Бега Лисичића гази –

“ Ено бега крајем Зете хладне!”

Ја погледах Зети на обалу,

Кад бег хода, а дората вода,

Бегу младу двадес годин дана,

Јако момка гори наусница.

За пасом му двије бушатлинке,

И низ бега оштра виси ћорда,

Све јој коре од минца излите,

По балчаку алмас каменови,

Осијева према жарком сунцу,

А за собом води коња Дора,

Добар му се дорат заиграва;

На бегу ми очи остадоше.

Па ондален у Морачу пођох

Веће, браћо, да се послушамо:

Да ми војску нашу задрмамо,

Ловну гору и седмеро брда,

И Морачу и доњу и горњу,

Да сведемо крајем Зете војску,

Па на беглук бегу ударимо,

Оћерат му три хиљаде глава,

А пошјећи Бега Мурат-бега,

Скендерији свој саломит крила.

Ето мала доста и шићара.

И без ране и без мртве главе!”

Па му Шундић вели калуђере:

“Зло ти јутро, Шушовић Павуне,

Тамо другу не дам ни једноме!

Да никога крајем Зете нема,

Вет катила Бега Мурат Бега,

Бегу младу двадес годин дана,

Двадес и три пошјеко је главе,

Све с  нашије’  брата Морачана.

И те бих ти јаде халалио.

Знаш, Павуне, на зло ударио.

Седам брата, седам Хаџагића,

И Јусуфа на коња чилаша.

И те бих ти јаде опростио.

Знаш, Павуне, на зло ударио,

Хеј, пет брата, пет Мећикукића,

И Салка им брата најмлађега,

И Салиха на коња чилаша

И те бих ти јаде халалио.

Знаш, Павуне, на зло ударио,

Знаш Турчина тоску Махмуд-бега.

И за њиме тоске сто јунака,

Арнаута, каљава фистана,

А у рукам пушке гранајлије;

Што од цара једу аилуке,

Све му другу мјесец маџарија.

Тамо другу не дам ни једноме;

Већ ви мене бољи шићар каз’те!”

Тад им Попе вели Никодиме:

“Ја ћу вама бољи шићар казат’,

До бијела Колашина града,

Узашли су Колашинци Турци,

Од зелене горе Сињавине,

До висока Јабланова врха;

Изашли су на планину Турци,

Има двјеста турскије’  катуна.

Дајте, браћо, да се послушамо.

Да ми нашу војску задрмамо,

Ловну гору и седмеро брда,

И Морачу и доњу и горњу,

Да уд’римо Јабланову врху,

И зеленој гори Сињавини –

Ту је мала, калема  му нема;

Бијеле им плијенити овце

И шарене краве и теоце,

Све исклати нејаке чобане,

А ишјећи Колашинске главе,

А пофатат буле и ђевојке,

Те иженит браћу Морачане:

Ето мала доста и шићара

И без ране и без мртве главе!

Калуђер му Шундић говораше:

“Зло ти јутро, Попе Никодиме,

Тамо другу не дам ни једноме!

Да никога у Колашин нема,

До Турчина Мицановић Муша,

И са Мушом стотину рођака,

Све Мицана једне породице.

И те бих ти јаде халалио.

Знаш ли, попе, на зло ударио,

Мехмед Пепу, на коњу дорину,

И у њега стотину рођака,

Све Пепића, једне породице.

И те бих ти јаде опростио.

Знаш ли, попе, на зло ударио,

Знаш Турчина Мекић Омер-агу,

Из Вранеша са сред Колашина,

И у њега четерес пандура,

И те бих ти јаде халалио.

Знаш Турчина Баковић Мумина,

И у њега четерес пандура,

И те бих ти јаде опростио.

Знаш Турчина Бега Хусејина,

Хусејина, Бега Мушовића,

И у њега стотину пандура.

И све бих ти јаде халалио.

Знаш Турчина Пиук Меку-гази,

Знаш Пиука и коња дорина,

У Пиука четерес пандура.

Вет ти зборе и говоре људи,

Ниђе вука нема у Турака,

Ко Пиука и коња дорина.

Пиук-Меки двадес годин дана,

Тридес и три пошјеко је главе

Нешт’  у боју, нешто на мејдану.

Скоро Пиук у Дубочко сађе,

Па се отра о Трифкову кулу,

Ко губаво јаре о хомарје,

Док нам неста са сердара главе,

Не знадосмо што је од ње било,

Док казаше и осједочише –

Обре му се у Колашин глава,

На ‘љанику Пиук Меке гази.

Тамо другу не дам ниједноме,

Јер ће нама батирисат војска;

Већ ви мени бољи шићар каж’те!”

Тада рече Бућићу Малиша:

“Ја ћу вама бољи шићар казат’,

На Нишиће, на наше крвнике,

Вид’  Нишића, старије крвника,

Ђе ми Сливље косе ђедовину,

А Повију ору бабовину,

Из Требјесе села ишћерали,

Су рођака стотину Пипера!

Изашли су сви Нишићки Турци,

На Крново пали на планину,

Од Закраја и воде Кракала,

До зелене горе Ћеранића,

Има двјеста турскије катуна.

Дајте браћо да се послушамо,

Да ми војску нашу заљуљамо,

Да удримо на Крново  војском,

Два се дана у један састала,

Петров данак и бајрам хаџински,

Сви ће Турци у Нишиће саћи,

Да клањају бајрама намаза,

Остат нико на Крново не ће,

Изван була и ђеце чобана;

Ми удрити на Крново војском,

Бијеле им плијенити овце

И шарене краве и теоце,

А исклати нејаке чобане,

А пофатат буле и ђевојке,

Те иженит браћу Морачане;

Овце шћерат мору и лиману,

Све продати са Крнова овце,

И шарене краве и теоце,

А за овце покупити новце,

Лакше нам је подијелит новце

Вего турске са Крнова овце!”

Тад завика Шундић калуђере:

“Хеј, аферим, Бућићу Малиша,

Нек’  ми зборе и говоре људи,

Над Бућића поглавара нема,

И бољега и прибранијега,

Калуђеру српском¹) милијега!

Већ, Бућићу, сине поглаваре,

Дај ти реци свом братићу Вуку,

Нек зађеде двије пушке мале:

Из Нишића  с Париповић Муха,

Нека шјајна јами џефердара:

Из Нишића са Прекића Рама,

Нек у торби тури брашљенице,

Нек избере два Морачанина,

Нека Вуче на Крново сиђе,

Нек уходи на Крнову Турке,

Од  Закраја и воде Кракала,

До зелене горе Ћеранића;

Нек се опет у Морачу врати,

Наће хазур окупљену војску!”

Млидијаху нико не чујаше,

Љута их је припазила гуја,

Љута гуја са Лијешња Нешо –

Све их Нешо слуша на пенџеру,

Ђе ће Власи удрит на Крново.

Ево вакта четири године,

Откако је ускочио Нешо,

До Нишићког града бијелога,

И уз турске плећи привалио ;

Откако је Нишић постануо,

Није вјерниј’  ускок ускочио,

Ко је влашче од Лијешња Нешо,

Јер је био у чети  јуначкој,

Су четири био грађанина:

Све им Нешо по истини каза,

Ђе ће Власи удрит на Крново.

Па дочепа  шјајна џефердара,

Па прислони уз Морачу горњу,

Док он изби у Лőлу зелену,

А ондален брду Вјетреноме, -

Оде Нешо Турцим на Крново;

Нека иде, нека хабер дава,

Ђе ће Власи удрит’  на Крново;

Да ви сада из Мораче кажем –

Фајде хулит није Каурина,

Ни ничије тајити  јунаштво, -

Тада Вуче на ноге скочио,

А зађеде двије пушке мале:

Из Нишића са Париповића,

А прифати шјајна џефердара:

Из Нишића са Рама Прекића,

А изабра два Морачанина,

Па прислони уз Морачу горњу.

Ни шједошје, ни отпочинуше,

Док избише у Лőлу зелену,

Хеј у Лőлу на трпезарију,²)

Ту је извор седам кајнакова,

А седам је чесми начињено,

Седам чесми, а седам корита,

Отесато од камена љута, -

Херцег Шћепан чесме начинио,

Ту слазио и теферичио,

Ту су шјели и отпочинули,

И бистре се воде напојили,

Заложише хљеба из тораба.

Па шарене пушке прифатише,

Па их брду ето Вјетреноме;

Ту их бијел данак оставио,

А мркла их ноћца прифатила.

Па се Вуче потрбушке свуче,

Кад се Вуче на Крново свуче

На Закраје, до воде Кракала,

На колибу прву ударио,

На колибу два Кајова сина;

Ту ти Мехмед и Демир бијаше,

Код њих рођак Лакчевићу Машо.

Турци оштри, метеризи тврди,

Бога ми му мили не бијаху.

Отоле се Вуче претурио,

На колибу другу ударио,

На колибу Реџа Мемчевића;

Ту ти Реџо и Мешо бијаше,

Код њих ускок са Лијешња Нешо.

Кад Вук виђе са Лијешња Неша,

Три се пута крстом прекрстио:

“Види Неша, полутурчењака,

А асли је из Мораче доње;

Бог убио Шундић калуђера,

Који га је крстом прекрстио,

Би ли боље калуђеру било,

Да је крстом о камен удрио,

На двије га поле преломио,

Вег што га је на Неша метнуо!”

Па Вук шјајна смота џефердара,

Да убије са Лијешња Неша.

Одиста га гађат’  шћадијаше,

Не дадоше два Морачанина.

Отале се претурио Вуче,

На колибу Мустафагић Хуса;

Ту шес брата у шес метериза,

А пред Хусом ђогат од мејдана,

Оседлан му, узда о ункашу;

Хусов ђогат ђетелину туче,

Хусо браћу своју дозиваше:

“Не поспите, не покољите се,

Хабер стиже, удриће брђани ! “

Оштри Турци, метеризи тврди,

Бога ми му мили не бијаху.

Отален се претурио Вуче,

Да се Вуче у Долушу свуче,

На колибу Црновршанина,

Гази-Мујка Црновршанина,

И у Мујка седам синоваца,

Утврдио седам метериза.

И у мујка пушка крушкарица,

Што му ждере триес драма праха,

Седам, осам од олова зрна,

И балоту од четерес драма;

Куку оном свакоме јунаку,

На кога је пушку окренуо.

Оштри Турци, метеризи тврди,

Бога ми му мили не бијаху.

Отолен се претурио Вуче,

Све се Вуче потрбушке вуче,

Док се Ублу Аганову свуче,

Ту ти Аган и Салко бијаше,

Оседлата оба коња врана,

Оседлати, узде о ункашу;

Добри коњи ђетелину туку.

Свадила се два Џидића млада:

“Кад нам ноћас ударе брђани,

Ко ће коња прије наћерати,

Ко ли влашку ујагмити главу?”

Оскоро се браћа оженила,

Оженила, па подијелила,

И изашла оба на планину,

И извели двије катке³) младе;

Слушају их двије катке младе.

Све их слуша Требјесанин Вуче;

Бога ми му мили не бијаху.

Отолен се Вуче претурио;

Све се Вуче потрбушке вуче,

Док се крају Рубешкоме свуче,

На колибу Тахир Љуце гази,

И брата му Хамзе барјактара.

У Хамзе је вранац од мејдана,

У Тахира дорат од мејдана,

Оседлани, узде о ункашу;

Добро коњи ђетелину туку.

Често Тахир коње облазаше,

Од милости котуром⁴) га зваше:

“Мој котуре, моје добро тешко!”

А пљешћи га по сапима руком –

“Ноћас ће нам Власи ударити,

Да не дамо мала ни сибљана,

Без мртвијех и без рањенијех,

И без гаћа доста крвавијех!”

Оштри Турци, метеризи тврди,

Бога ми му мили не бијаху.

Вук с’  отален опет претурио;

Све се Вуче потрбушке вуче,

Док се Гвозду тијесноме свуче,

На колибу Љухаревић Смаја,

Ту ти Салко и Смајо бијаше.

Оштри Турци, метеризи тврди,

Бога ми му мили не бијаху.

Отален се претурио Вуче,

Док се води Чавчаници свуче,

На колибу Сукић барјактара,

И ђетића Гице Хусејина.

Гица вранца држи од мејдана,

Оседлата, уздом зауздата,

Уз рамена шјајна џефердара,

За силахом двије пушке мале;

Кад га виђе од Требјесе Вуче,

Све на Вуку длака устанула,

Ко на вуку о Јовању дану;

Три се пута крстом прекрстио:

“Види Гице, вид’  катила мога,

Скоро ми је пошјеко рођака,

Мог рођака о Требјесе Мирка;

Вид пушака са рођака мога,

Вид пушака, нути џефердара!”

Па Вук шјајна смота џефердара,

Да он Гицу Хусејина гађе;

Не дадоше два Морачанина;

“ Шједи Вуче, изгубио главу,

Знаш катила, Гицу Хусејина,

Ђе га гвожђе ни олово не ће;

Ако Гица уђаше гаврана,

Бога ми ти утјечишта нема,

Да ти имаш на рамена крила!”

Оштри Турци, метеризи тврди;

Бога ми му мили не бијаху.

Све се Вуче потрбушке вуче,

Док се Вуче Сухом пољу свуче,

На колибу Ђечевића Кахра;

Ту шес брата у шес метериза,

Ђеч Кахриман браћу дозиваше:

“Не поспите, не покољите се,

Хабер нам је на планину војска!”

Оштри Турци, метеризи тврди;

Бога ми му мили не бијаху.

Отален се претурио Вуче,

Док се долу Трештеноме свуче,

На колибу Јусе и Хаџије.

У Хаџије бедевија брза,

Оседлата, узда о ункашу,

А у Јусе вранац од мејдана,

Оседлан је, уздом зауздан је.

Јусо вода вранца од мејдана,

Све се нада  Требјесанин Вуку;

Хаџија га бабо дозиваше:

“Хеј, мој Јусо, махнити Халапе,

Свежи вранца код кобиле вране,

Нека парип ђетелину туче ! «

« Не ћу, бабо, вјера ти је тврда,

Ја се надам Требјесанин Вуку ;

Да је хефту таман водат вранца,

Таман ћу га хефту здраву водат,

За ђетића о Требјесе Вука!”

Том се Вуче вома зачудио:

“Нека Јусе, ку’  ће му Хаџија!”

Старом хаџу деведесет љета.

Отален се Вуче претурио,

Док се гори Ћеранића свуче,

На колибу Бајровића Дура;

И у Дура четерс колиба –

Све четерес Пуша и Макоша.

Стоји писка Пуша и Макоша,

А ћеси их Бајровићу Дуро:

“Не бојте се, дјецо моја драга,

Док је вама Бајровића Дура,

Не да васке Требјесану Вуку,

А не да вам одјавит оваца,

Без мртвијех и без рањенијех,

И без доста гаћа крвавијех!”

Пуши оштри, а Макоши љути,

Бога ми му мили не бијаху.

Отален се претурио Вуче,

Док се Вуче до на Луке свуче,

На колибе, на Беширевиће.

Ту шес брата у шес метериза,

А пред њима Ахмед барјактаре,

Ахмед браћу своју дозиваше:

“Не поспите, не покољите се,

Ноћас ће вам Власи ударити ! “

Отален се Вуче претурио,

Док се Вуче на Закраје свуче,

На колибу Авди Љуце гази,

Ту Авдија с два брата бијаше.

Пред Авдијом вранац од мејдана

Оседлан је, уздом зауздан је,

А Авдија браћу дозиваше:

“Не поспите, не покољите се,

Ноћас ће нам Власи ударити,

Џидићи ће пограбити главе.

Кунем ви се, а вјеру вам давам,

Ако више посијеку глава,

Нег Авдија и браћа Авдина,

Продаћу вам у Нишићу куле,

На Крнову пребијеле овце,

Па ћу пртљат на Сјенице равне,

У Нишић се никад вратит не ћу,

А од корбе и образа црна!”

Све то слуша Требјесанин Вуче:

“Чуј Авдије удриле га муње,

Како су му браћа омрзнула,

А братовски мираз омилио!”

Оштри Турци метеризи тврди,

Бога ми му мили не бијаху.

Отален се Вуче претурио,

На колибу Џидић Хусејина,

И брата му Хуса барјактара;

Хусо брата и синовце виче:

“Не поспите, не покољите се,

Ноћас ће нам Власи ударити,

Нешо нам је хабер учинио ;

Кад нам ноћас ударе Брђани,

Љуце ће им пограбити главе.

Кунем ви се лијепијем дином,

Ако више посијеку глава,

Продаћу вам у Нишићу куле,

На Крнову пребијеле овце,

Па ћу пртљат Колашину граду,

У Нишић се никад вратит нећу,

А од корбе и образа црна!”

Све га слуша од Требјесе Вуче:

“Ну чуј Мусе сам га Бог убио,

Како су му браћа омрзнула,

А братовски мираз омилио!”

То видио и све уходио,

Па с’ отален натраг повратио,

Па га ето уз Лолу зелену,

Па обори капи низ Морачу.

Куд год иде у ћелије сађе,

Кад сердари окупили војску,

По тефтеру петнес стотин војске.

Дође Вуче, Бога нафалио,

А сердари здрављем прифатише.

А калуђер Вуку говораше:

“Добро дошо, о Требјесе Вуче!

Јеси ли ми уходио Турке?

Дај ми ћара и шићара кажи!”

Све му Вуче по истини каже,

Да су Турци хабер прифатили,

Ђе ће удрит на Крново војска.

“Ђе гођ има у Нишићу вука,

Да поћера кроз гору хајдука,

Сваки дошо на Крново равно,

Сваки чека и нада се Вуку!

Ја вас Богом и Јованом кумим

Не водите на Крново војске!

Биће меса орлу и гаврану,

Да се прича док је нараштаја;

Нећ’  отолен бити уточника!

Имам таман стотину волова,

Што их отех у Језера равна,

У Турчина Туте Јашар аге,

Покољите, ижједите месо,

А искројте на фаше опанке;

Моја браћо, све ви халал било!

Имам таман петстотин овнова,

Што их отех у Језера равна,

У Турчина хоџе Љутовића

Покољите, ижједите месо;

Моја браћо, све ви халал било!

Имам шјајна добра џефердара,

Из Нишића са Прекића Рама,

Имам добре двије пушке мале

Из Нишића са Париповића,

Продајте их, у пиву попијте;

Не водите на Крново војску,

Биће меса орлу и гаврану,

Да се прича док је нараштаја!”

А вели му Шушовић Пауне:

“О копиле, о Требјесе Вуче!

Што ми граске кобиларе фалиш?

Да им нико ударити неће, -

Кунем ви се, а вјеру ви давам

Павун ће им шјутра ударити

Су рођака стотину Пипера!

Ал су теби омиљели Турци ?

Водо си им коње од мејдана,

Чифчија си био у Турака,

Синлом су те били иза врата!”

Мал по мало, извадише кавгу,

Па од земље на ноге скочише,

За пламене ноже прифатише;

Одистасе ишјећ ћадијаху,

Већ не даде Шундић калуђере.

А вели му о Требејсе Вуче:

“Стан Павуне пиперски сердаре

Видићемо шјутра, ако Бог да,

Ко је вјера, ко ли је невјера,

Ко ће први Турцим ударити,

Ко ли прије ујагмити главу,

Ко л’  пофатат робље по Крнову ! «

Па сердари коње уђахаше.

Кад потутње на ћелији војска.

Ни шједоше, ни отпочинуше,

Док избише у Лолу зелену,

Хеј, у Лолу на трпезарију;

Код чесама коње разјахаше.

Ту се влашка окупила војска.

Па завика о Требјесе Вуче:

“О, Павуне, пиперски сердаре!

Ход’  Павуне да подијелимо,

Да на троје војску раздвојимо;

Хајде узми петстотин момака,

Ја ћу узет таман петстотина,

Овдје ћемо пола оставити,

И оставит Шундић калуђера,

И мог стрица Бучића Малишу,

Ш њима остат петстотина друга,

Да заставу на трпезу чува,

Јер ће нама шјутра требовати;

А ја и ти на Крново саћи.

Хајде Павле да подијелимо:

Вољ ти удрит’  на Крново горње,

Те прифатит’  два Кајова сина,

Па прифатит Реџа Мемчевића,

И ускока од Лијешња Неша,

И са њима Мустафића Хуса;

Па се спуштат Ублу Аганову,

Те прифатит два Џидића гази;

Па ондален крају Рубешкоме,

Па прифатит’  Тахир Љуцу-гази;

Па ондален Гвозду тијесноме,

Па прифатит два Љухаревића ;

Војску свести води Чавчаници,

Те прифатит’  Сукић барјактара

И катила Гицу Хусејина.

Ак’  удариш на Крново горње,

Не остави Гицу Хусејина,

Да те змија не закоље љута;

Вољ’  ти удрит’  долу Трештеноме,

Те прифатит Јусу и Хаџију;

Војску водит’  до поља Сухога,

Те прифатит’ Ђечевића Кахра;

Војску гори Ћеранића спремит’,

Те прифатит Дура Бајровића

И Дурово четерс колиба –

Све четерс Пуша и Макоша;

Војску свести до на Луке равне,

Те прифатит шес Беширевића.

Одабери, које ти је драго.

На Закраје да се састанемо,

На колибу Авди-Љуце-гази –

Оба ћемо Авдиј’  ударити,

Јер га Вука нема у Турака,

На Авдију и Џидића Хуса;

Оба ћемо њима ударити,

Одабери, које ти је драго!

Ха осване и огране сунце,

Онда ћемо Турцим ударити!”

Тако рекли, вјеру заложили.

А вели му Шушовић Павуне:

“Ја ћу удрит’  долу Трештеноме,

Па прифатит Јусу и Хаџију,

Па ондолен до поља Сухога,

Прифатићу Ђечевића Кахра,

Па све редом прифатит’  катуне

До колибе Авди-Љуце-гази,

У Закраје док се састанемо.

А ти хајде на Крново горње,

Од колибе два Кајхова сина,

Па све редом прифати катуне,

Док се води спушташ Чавчаници,

До колибе Гице Хусејина,

На Закраје да се састанемо!

Па скочише, војску разбројише

Оставише три влашка главара,

Хеј, у Лоли, на трпезарији,

Ш њима друга оста петстотина,

Да заставу на трпезу чува.

Оде Вуче на Крново горње,

И са Вуком друга петстотина.

Од колибе два Кајова сина,

Па све редом пофата катуне,

Док Вук води Чавчаници дође;

Вукова се утишала војска.

Оде Павун долу Трештеноме,

Од колибе Јусе и Хаџије,

Па све редом пофата катуне,

Док он сиђе до на Луке равне;

Павлова се утишала војска.

Али Турци хабер прифатили;

Буљубаша буљубашу виче,

А барјактар барјактара виче:

“Не поспите, не покољите се!

Сад ће Власи нама ударити,

Џенету се отворише врата,

Од џенета и од џехенема,

Изашле су џенетске хурије,

У рукама крмзли-пештемаљи,

Да прифате од шехита душе;

Ко гођ свога заклонио лица

Од каурског праха и олова,

Они свијет никад не видио!

Већ по једну пушку истурити,

А за оштро гвожђе прифатити

Куја му је и отац и мати,

Ко се друге пуне пушке фати!

Нек се прича док је нараштаја”.

Све то слуша Шушовић Павуне ;

Не смје Павун с војском ударити,

Или не шће Вуку од инада,

Ил’  се своме побојао друштву ;

Па искупи друштво свеколико,

Док је ноћи половина била –

Па побјеже уз Лолу зелену,

А издаде Требјесанин Вука.

Нека бјежи, све му на траг било,

Ко и хоће Требјесанин Вуку!

Чека Вуче, док ограну сунце;

Пошто виђе о Требјесе Вуче,

Од Павуна да ударца нема,

И он на се узвратио војску,

На најкрајњу удари колибу,

На колибу два Кајова сина.

Кад удрише, пушке запуцаше,

Халакнуше, јуриш учинише,

А Брђани ноже потегоше,

Па им ситне љесе разбацаше,

А бијеле овце изјавише,

И шарене краве и теоце.

Блека стаде јањац’  и оваца,

Рика стаде крава и телаца;

Види Хане, сестре Мехмедове

Жао јој је крава и оваца,

У торину цура ускочила,

Па из плота колац изгулила,

На четири удри Брђанина,

Са црном их земљом саставила;

Док је власи уфатише живу

И Омера Лакчевића Маша.

Два им роба власи заробише

Док бијеле овце поћераше.

Дочекаше два Кајова сина,

Ш њима рођак Лакчевићу Машо;

Пукоше им шјајни џефердари,

Три убише једног обранише.

Стиже Реџо, стиже Мешо ш њиме,

Стиже ускок са Лијешња Нешо;

Три убише, а два обранише.

То зачуо Мустафагић Хусо,

Па он браћу своју дозиваше:

“Гајрет, браћо, ако Бога знате!

На рођаке власи ударише,

Рођачке нам овце одјавише,

Са рођака главе ишјекоше;

Ја не жалим мала ни г........,

А не жалим са рођака глава,

Него јадна нашег сибијана –

Рођацима бидте у индату,

Док ви стигне на ђогату Хусо!

Кад полеће пет Мустафагића,

Достигоше плијен и Брђане;

Пукоше им шјајни џефердари,

Пет убише, а два обранише.

Хусо мајку, родитеља викну:

“Дај ми гаће и кошуљу нађи,

Што ми могу бити за ћефина!”

А мајка му соја госпоскога,

А одвише соја јуначкога,

Па му гаће и кошуљу нађе,

Што их прије није облачио,

Хусу сину пред  колибу баци.

Па се свуче, па се преобуче,

Опреми се, уђаха ђогина;

Изађе му пред колибу мајка –

Савија се низ коња ђогина,

Мајку своју по сисама љуби:

“Мајко моја, халали ми храну,

Јер се више виђет’,  ја не виђет’!”

-“Хајде, сине, хаирли ти било,

Добро браћу од Брђана чувај!

Ти си, Хусо, најмлађи у мајке,

Најмлађи си, најмилији мајци:

Ако старој образ оцрнио,

Никада те не видила мајка,

Ни бијела у Нишићу кула!”

Тада Хусо отиште ђогина.

На сред војске наћера ђогина

Пукоше му четири кубуре,

А сину му оштра ћемерлија,

Двије влашке осијече главе.

У сред војске разјаха ђогина,

Обје главе у бисаге баци;

А напуни двије пушке мале.

Таман Хусо уђаха ђогина,

Пукоше му двије пушке мале.

А сијну му оштра ћемерлија,

Три, четири осијече главе;

Док пукоше пушке од Брђана,

Ђогат паде, а притиште Хуса,

И погибе: Аллах рахмет ејле!

А Брђани потегоше ноже,

Да сијеку Мустафића Хуса.

Нека зборе и говоре људи –

Љета нема без Ђурђева дана,

А ни брата док не роди мајка

Мумин брата и оружје брани,

Од свог брата метеризе гради.

¹)Ово је оно баш по Башагићу:

“Од Требиња до бродскије врата”......

²) Ја мислим да се на овој води налазио Херцег Шћепан 3. јула 1443, када му је ђак Радивој написао признаницу Дубровчанима и да је отален преговарао с Дједом. Чемерска “Добра Вода”  не може бити; то је у једној приступној страни под Лебршником, у стјенама и хрпи камења, под “Равном Гредом”  према Чемерну на југо-истоку по сата. С тога она претпоставка г. Љ. Јовановића не ће бити умјесна (“Глас” XXVIII., стр. 81-82), но о томе ће бити више говора уз другу пјесму иза ове.

³) Од “кадуна” – када – “катка”.

⁴) Коњ дебео, па отолен и “ котураче”.

Босанска Вила бр. 14-15, 16-17   1902