Каја Гоџићева - Браћи Невесињцима

Браћи Невесињцима

Већ је поноћ. Тишина је,

Ни од куда једног јава,

Па ни ветрић не чарлија,

Ућут’о  се, мирно спава.

И све спава, ал од мене

Тихи санак даље бежи,

Јер га гони тешка рана,

Што у мојим грудма лежи.

Моје срце неће мира,

Што га тихи санак даје:

Овај час би полетило

У далеке српске краје.

Својој браћи, а на коју

Тешки терет судбе паде,

Којим грозна тмина покри

Најсветлије зраке наде.

Да их теши: да ће и њих

Лепше сунце обасјати;

Свемогућ  је тако добар

Лепшу ће им судбу дати.

Да ће као луча спаса.

Скинут’ облак с њихнох чела,

А тим доћи и до сврхе

Узвишених својих жеља.

…. Па да ли ће скорим доћи

То жељено доба среће?

Ах, све дотле срце моје

Мир  и покој наћи неће!

Све док буду допирали

Моје браће тужни ваји.

И отуда дув’о  ветар

Што га чине уздисаји.

Женско јесам, ал у мени

Исто срце српско бије,

Исте жеље, иста крвца

Што б’ за Српство да се лије.

Кад пођете сложно браћи

Којих нада јоште тиња,

Стопама ће вашим, мети

Следовати и – Српкиња.

Бела Вода    Каја Гоџићева

Босанска Вила бр. 3    1903.