Мило Јововић - Азбука

Мило Јововић

Азбука

Ако што сад знадем штити и писати,

Благодарим тебе, о азбуко мила!

Врлине ћу твоје увек поштовати,

Гласовима твојим стекох духу крила.

Дјетенце сам био тада седмолетно,

Ђаче ме назваше, то већ шала није,

Еј како се тада обрадовах сретно,

Живо ступих тамо у прве скамије.

Знадох твоја слова кроз тридесет дана

И научих кашње на таблу писати,

Једва очекивах, кад ће зора рана,

Кад ће да м’ у школу справи мила мати.

Лењивијех ђака неких је имало,

Љутили би чешће нашег добротвора,

Мени увјек бјеше сјајно огледало;

Науком да човјек прави постат’ мора.

Њу који презире, нек’ се чисто нада,

Очима ће здравим слијепи остати,

Пут најбоље среће, добитка и рада

Разумноме хоће дивно да процвати.

С тога опет волим, ћирилицо српска,

Твоја слова хоћу увијек цијенити,

Ћуци нек’ те куде, ако си им мрска,

Ученици добри, харни ће ти бити.

Филозофи славни, признање ти дају,

Харни су ти свагда, о азбуко мила,

Цио њихов наук, јер по теби знају

Читат’, писат’, ти си и њих научила.

Што да речем друго, је л’ већ доста ово?

Џелат сад је пјесми потоње ти – слово.

Бар                                Мило Јововић

“Голуб” бр. 14 и 15  1907.