Пјеват’ ћу
те пјесмо моја!
Дању, ноћу,
без престанка;
С тобом ћу
се веселити,
Као славуј
поносити –
До последњег
мога данка.
Мила ми је
дружба твоја,
Од ђетинства
стобом дружим;
Низајућ’ те
све по складу,
Ти ме тјешиш
у мом јаду,
Не допушташ
да затужим.
Мудри нека
мудро зборе,
Ја ћу оно,
што природа
Мени пружа
по нарави;
Све у божјој
пјеват’ слави,
И на понос
мога рода.
Не мож’
ватра бит’ без дима,
Нит’ без
пјесме срце младо;
Би природа
он’јемила,
Кад ти с
нама не би била –
Јад би
св’јетом тада влад’о.
Сад помози,
добри Боже!
Дај ми
гласа, добре воље;
Ја ћу
пјеват’ мајци својој,
Домовини
милој мојој;
Што усмогнем
љепше, боље.
А уз то се
пјеват’ може,
Својој милој
јединици;
Која младо
срце чара
И веселост
милу ствара,
Пјесниковој
танкој жици.
У бару (Црна
Гора), 1894.
Мијо (Мило)
Јововић
“Slovanski
Svet” štev. 8 1894.
Нема коментара:
Постави коментар