Бранковој
сјени
По вијека
прође од кад умилни
Престаде на
вијек лире ти звук,
Ал’ спомен
оста међ нама силни
Јер бјеше
глас пјесме ти обилни
Ко славуј
птици у зелен луг!
Пјесниче
Бранко Српство ти кличе:
Слава ти,
слава, док траје свјет
Из твога
пера што њему ниче
Узору дивном
све се истиче –
Као најлепши
мирисни цвјет.
О славна
Зето, сретна си била
Такве нам
људе и одсле дај,
Радуј се јер
си старина мила –
Одакле
славуј рашири крила
И слете с
тобом у други крај!
Потомство
Бранка на прагу родном,
И сада живи
у онај крај –
У дивној
Зети предјелу плодном
А он јој оста
у духу народном
Ко неугасни
вјечити сјај. –
Слава ти,
слава, нека се хори!
По цијелом
Српству нек бруји јек,
Ти њему
пјесме најљепше створи
И пјева док
те самрт умори
И жицу
скрати млађани вјек.
Мило Јововић
“Голуб” бр.
15 1905.
Нема коментара:
Постави коментар