Стево П. Бешевић - Пошљедња пјесма

Пошљедња пјесма

Тамо гдје је небо плаво,

Кршне Боке загрлило кам,

Тамо ја сам љубећи познаво:

Како грије дјевојачки плам.

Тамо, ... тамо, гдје небеса често.

У валове свој хитају гром;

... Ту крај мора ја сам им’о престо,

И на њему царовао с њом.

Наших златних круна свјетлуцање,

Јасно беше као мајски дан,

Круне бјеху вјера и уздање, ...

... А шта сада ?... прође све ко сан!

Је ли тако?... тебе пита ево,

Задње пјесме недопјеван јад;

... Знам шапнућеш: „истину је пјево,

Тако беше, али није сад“.

У осами кад ушчиташ ово,

Знаћеш да сам јоште ево жив;

Ал’ гле како свако дрхће слово:

И проклиње оног, ко је крив!

Спљет        Ст. П. Бешевић

"Босанска Вила" бр. 9 1894